Како један један ментални поремећај (хиперкинетички поремећај) може бити добар „савезник” у борби са другим менталним поремећајем (тешки депресивни поремећај) тематизовао је докторанд Петар Нуркић у предавању „Зашто не треба да се саберем – АДХД и остали необични савезници у борби против депресије”.
Коегзистенција или коморбидитет поремећаја пажње и хиперактивности (АДХД) и тешког депресивног поремећаја (МДД) представља сложену психолошку ситуацију. Док се АДХД манифестује кроз импулсивност, хиперактивност и дефицит пажње, МДД карактеришу упорна осећања туге, смањено интересовање и оштећено функционисање.
У предавању, одржаном 17. октобра, истраживач сарадник на Институту за филозофију Филозофског факултета истражио је хипотезу да одређене особине АДХД-а могу послужити као неконвенционални одбрамбени механизми за оне са МДД-ом. Циљ је да се покаже да оно што се обично означава као „вишак енергије“ и „ометање пажње“ може ефикасно да се супротстави типичном умору и стагнацији повезаних с депресијом.
Нуркић је указао на то да феноменолошки извештаји појединаца којима је истовремено дијагностикован АДХД и МДД откривају низ битних искустава. За неке, импулсивне и проактивне тенденције АДХД-а делују као катализатор за ангажовање у активностима, нудећи кратко олакшање од симптома депресије. Други описују сложену интеракцију између поремећаја. Препознавање суптилне интеракције између АДХД-а и МДД-а биће од суштинског значаја за стручњаке који се баве менталним здрављем, нагласио је он.
Предавање Петра Нуркића седмо је у оквиру семинара „Филозофија и психијатрија” Центра за филозофију Института друштвених наука.
