Предавање Ање Жујовић „Људске потребе су гласне и у тишини“ било је посвећено социо-културној перспективи и признању заједнице глувих као поткултурне језичке мањине. Дуги низ година на глувоћу се гледало као на физички недостатак, односно медицинско оштећење, са углавном негативном конотацијом. Данас се такав модел све више преиспитује, уз наглашавање специфичности и снаге глувих особа, при чему се припадност заједници глувих може опажати и као позитивна вредност.
Посебна жижа предавања били су изазови с којима суочавају глуве особе услед баријера у комуникацији, а што неретко води друштвеној изолацији и тешкоћама у остваривању потенцијала у различитим животним доменима. Глуве особе прати осећај конфузије и изостављености, али и тешкоће у остваривању припадности међу вршњацима и третирању као једнаких.
Један од видова помоћи у превазилажењу препрека у комуникацији свакако је признавање знаковног језика као равноправног језика. У том смислу, наглашено је да већини глувих особа знаковни језик није матерњи језик и да се са истим поједине глуве особе сусрећу тек у зрелом добу. Један од разлога свакако је недовољан број тумача који познају знаковни језик.
Током дискусије истакнуто је да не постоји адекватан системски и институционални оквир за ангажовање тумача и да су тумачи махом чланови породице или пријатељи глувих особа.
Предавање је део циклуса предавања новопридошлих колегиница и колега у ИДН.
