Поводом Међународног дана старијих особа одржана је конференција „Моја будућност – чија је брига? Инклузивно друштво за све (III део)”. Конференција је била посвећена унапређењу положаја, добробити и заштите старијих особа, као и будућности политика у области старења. На првом панелу под називом „Од демографских трендова до деловања јавних политика: Унапређење добробити и заштите старијих особа у Србији“ говорио је и наш колега Владимир Никитовић, научни саветник и члан Управног одбора Института.
Једно од питања које је колега Никитовић образлагао било је и како његове анализе мењају разумевање старења становништва Србије и његових друштвених и економских последица?
„Последице старења становништва можемо боље разумети када, уз број година, посматрамо и очекивано трајање живота, образовање и учешће људи у радној снази. Тако добијамо јаснију слику изазова, али и простора за деловање. Најпре, размере демографских промена у Србији јесу велике. Између пописа 2011. и 2022. године број становника узраста од 15 до 64 године смањен је за готово 688 хиљада, док је број особа са 65 и више година повећан за око 218 хиљада. Посебно брзо расте број најстаријих: становника старијих од 85 година било је чак 44 одсто више него на претходном попису. То значи и веће потребе за негом, здравственом заштитом и свакодневном подршком. Истовремено, ове промене нису равномерно распоређене. Најизраженије су у деловима јужне и источне Србије и у бројним руралним срединама, где се старење преплиће са исељавањем и смањивањем становништва. Управо тамо подршка често треба да стигне до људи који су просторно удаљени и од услуга и од чланова породице. Међутим, када покушавамо да проценимо будуће последице тих промена, важно је како меримо старост. Уобичајено све особе са 65 и више година сврставамо у старије становништво. Та граница је корисна за статистичка поређења, али не говори довољно о разликама између генерација. Особа која данас има 65 година и особа истог узраста пре неколико деценија могу имати различит очекивани број преосталих година живота, образовање и могућности за активан живот. Зато смо у анализи применили и проспективни приступ. Он старост сагледава и према очекиваним преосталим годинама живота. Ако се животни век продужава, помера се и тако дефинисана граница старости. Наше пројекције показују да би, уз претпостављено продужење животног века, однос између броја старијих и становништва испод тог померајућег прага могао да се стабилизује након 2030. године. Истовремено, показатељи засновани на фиксној граници од 65 година настављају да расту. То је важна разлика. Она показује колико процена будућих изазова зависи од претпоставки и начина мерења. Други важан налаз односи се на образовање и радну активност. Генерације које улазе у старије животно доба образованије су од претходних. Тиме се отварају могућности за дуже професионално ангажовање, учење и различите облике друштвеног доприноса. За економске последице старења посебно је важан однос између људи који учествују у радној снази и оних који су економски неактивни. Наше пројекције показују да би постепено приближавање садашњим стопама активности у Европској унији могло знатно да ублажи очекивани притисак на радну снагу у Србији. Простор постоји међу женама, младима и старијим радницима. Да би се тај потенцијал остварио, потребни су доступнија брига о деци и зависним члановима породице, боље здравље, могућности за усавршавање и радни услови прилагођени способностима људи. Дуже радно ангажовање има смисла уз очување здравља, права и могућности избора“, објаснио је, између осталог, Никитовић.
Том приликом, он је још додао и то да демографска будућност поставља оквир, а јавне политике у великој мери одређују како ћемо у том оквиру живети. Улагањем у здравље, образовање и равноправније могућности током целог живота можемо и да ублажимо економске последице старења и да унапредимо добробит људи у старијем добу.
