Текст Горана Башића у НИН-у, 9. април 2025.
Роми су европска, транснационална мањина, чији су идентитет и историја, али и савремени положај, који обележавају вишегенерацијско сиромаштво и дискриминација, међу кључним изазовима европске перцепције културне разноликости и социјалне инклузије.
Међутим, према извештају Агенције за фундаментална права о положају Рома, у десет чланица ЕУ, 80 % Рома живи у ризику од сиромаштва, 52 % их живи у лошим стамбеним условима, а 29 % деце у ромским породицама барем једном месечно на спавање одлази гладно, 44 % ученика ромске националности похађа основну школу, а 43 % њихових родитеља има сталан посао. Осећај дискриминације у свакодневним ситуацијама има 25 % испитаника ромске националности.
У таквим, не баш охрабрујућим условима за свакодневни живот, Роми 2025. године обележавају Међународни празник Рома, 8. април, којим подсећају на Први конгрес Рома 1971. године, на којем је изабрано садашње име народа, усвојене химна и застава и постављен политички циљ признања статуса нетериторијалног народа. Тих година, Роми из Србије, тадашње југословенске републике, били су активни и упечатљиви у европском националном покрету. Слободан Берберски, Рајко Ђурић, Саит Балић и други, на дневни ред поставили су питање политичког признања етно-културног и националног идентитета Рома. Деценијама касније, ромском покрету из седамдесетих година двадесетог века оспоравају политичку димензију и истичу његов културолошки и еманципаторски значај.
С друге стране, подаци указују на то да је суштинска еманципација изостала и да је њена замена недореченим европским програмима интеграције и социјалне инклузије пре изградња прескупог Потемкиновог села, него добро осмишљен план политичких, социјалних и економских акција за сузбијање сиромаштва и елиминисање дискриминације.
Оспоравање политичког карактера ромског покрета из раних седамдесетих је, претпостављам, оправдање за неостварене политичке циљеве који су тада били прокламовани. Уместо признања статуса нетериторијалног народа, Ромима је понуђен неолиберални концепт етно-културне мањинске заједнице, који су њихови лидери прихватили, организујући се у националне организације чија је улога била да се старају о језику, култури, очувању традиције. Ако бих желео да будем ситничав, а желим у овом случају, у односу на концепт заштите мањина у Аустроугарској, није постигнут кључни напредак у савременом европском политичком контексту. Роми у савременом политичком животу Европе су изузетак, а не политичка снага. Савремени европски ромски покрет је концентрисан на елитну културу, што има смисла, јер на социјалну површину извлачи универзалне и аутохтоне вредности засноване на култури и традицији Рома, доприноси видљивости културе Рома као европске вредности, али такав покрет нема политичку снагу и не одговара на поменуте есенцијалне проблеме Рома: елиминисање структурног сиромаштва и дискриминације.
У Србији нема података о томе како живе Роми. Са мном се у овоме неће сагласити многи. Први то мишљење неће прихватити представници јавне управе, који сматрају да је сваки административни податак добар и тачан податак. Међутим, није. Конкретна истраживања су доказала да је већина прикупљаних података о интеграцији Рома нетачна. О томе су надлежна тела обавештавана, али нису реаговала. Годинама. Малобројни тачни подаци који се прикупљају кроз системске базе о запошљавању, образовању, мерама социјалне заштите, нису довољни за јасну, добро осмишљену стратегију елиминисања структурног сиромаштва и дискриминације Рома у Србији. Неће се сагласити ни поједини активисти и функционери ромских политичких странака, који јавно изјављују да постоје „какви-такви“ подаци, те да они и нису преко потребни. То је заблуда, јер у јавном систему Србије постоји довољно и средстава и људских и стручних ресурса да се ефикасно одговори на изазове са којима се Роми суочавају, али не постоје ни ефикасан систем управљања процесима социјалне инклузије Рома, нити подаци на основу којих би се политике планирале, пратиле и усмеравале. Министарство за људска и мањинска права је о томе више пута обавештавано, али истрајно одбија да се укључи у своје надлежности.
