Dana 2. oktobra održan je naučni skup Ksenija Atanasijević: O meni će govoriti moja dela.
Kao angažovana intelektualka, Ksenija Atanasijević je svoje filozofsko stanovište konkretizovala u dijalogu sa izazovima njene epohe, koju je, po svemu sudeći daleko prevazišla. Opšti utisak koji može da ima svaki današnji čitalac njenih radova jeste da ona zapravo govori i piše o vremenu u kojem mi danas živimo, a ne samo o vremenu u kojem je živela. Atanasijević tada iskazuje duboku uznemirenost koju i mi danas delimo, zbog pogubne moralne ravnodušnosti onog pretežno poslovno i pohlepno nastrojenog modernog čoveka. Ne odobrava pasivnost u vreme zla, jer njeno je doba bilo takvo. Ali zar nije i naše? I tada i sada trpljenje uvećava zlo, i kako se Ksenija Atanasijević izražava, „nejako ustupanje pred nasiljem obara čoveka do krajnjih nizina.“
Zalažući se za ljudska prava i princip nediskriminacije, danas često navodimo stav, možda i ne znajući da je njegova autorka Ksenija Atanasijević: ne treba biti crnac da bi se osudio rasizam, ne treba biti Jevrejin da bi se osudio antisemitizam, ne treba biti homoseksualac da bi se osudilo proganjanje ljudi na osnovu njihove seksualne orijentacije. Atanasijević je pri tom pravila jasnu distinkciju između načelnog i subjektivnog pristupa ovim problemima, jer tu nije reč o ličnim preferencama nego o principu. Smatrala je tada, baš kao i mi danas, da je ona kao ljudsko biće i građanka sveta, principijelno protiv svakog proganjanja ljudskih bića zbog njihovih dubokih i poštenih emocija koje nikome ne smetaju.
