Дана 2. октобра одржан је научни скуп Ксенија Атанасијевић: О мени ће говорити моја дела.
Као ангажована интелектуалка, Ксенија Атанасијевић је своје филозофско становиште конкретизовала у дијалогу са изазовима њене епохе, коју је, по свему судећи далеко превазишла. Општи утисак који може да има сваки данашњи читалац њених радова јесте да она заправо говори и пише о времену у којем ми данас живимо, а не само о времену у којем је живела. Атанасијевић тада исказује дубоку узнемиреност коју и ми данас делимо, због погубне моралне равнодушности оног претежно пословно и похлепно настројеног модерног човека. Не одобрава пасивност у време зла, јер њено је доба било такво. Али зар није и наше? И тада и сада трпљење увећава зло, и како се Ксенија Атанасијевић изражава, „нејако уступање пред насиљем обара човека до крајњих низина.“
Залажући се за људска права и принцип недискриминације, данас често наводимо став, можда и не знајући да је његова ауторка Ксенија Атанасијевић: не треба бити црнац да би се осудио расизам, не треба бити Јеврејин да би се осудио антисемитизам, не треба бити хомосексуалац да би се осудило прогањање људи на основу њихове сексуалне оријентације. Атанасијевић је при том правила јасну дистинкцију између начелног и субјективног приступа овим проблемима, јер ту није реч о личним преференцама него о принципу. Сматрала је тада, баш као и ми данас, да је она као људско биће и грађанка света, принципијелно против сваког прогањања људских бића због њихових дубоких и поштених емоција које никоме не сметају.
