Da li indoktrinacija nužno podrazumeva laž i dogmatizam, ili je reč o složenijem fenomenu koji zadire u same temelje našeg razumevanja odgovornosti, autonomije i kritičkog mišljenja? O ovim pitanjima govorio je Veljko Košević, istraživač pripravnik Centra za filozofiju, u okviru predavanja pod naslovom „Indoktrinacija kao izazov moralnoj i epistemološkoj odgovornosti“.
Predavanje je bilo posvećeno odnosu indoktrinacije i moralne odgovornosti, sa posebnim naglaskom na rasuđivanje u obrazovnom i širem društvenom kontekstu. Polazna tačka izlaganja bila je teza da se indoktrinacija ne može razumeti isključivo kao didaktički problem, već pre svega kao epistemički i etički izazov.
U centru pažnje našlo se pitanje šta uopšte podrazumevamo pod indoktrinacijom. Da li su indoktrinirana uverenja nužno lažna, neosetljiva na dokaze, dogmatska i svojstvena „zatvorenom umu“? Ukoliko jesu, zašto je to problem i šta tačno znači biti ideološki obojen ili neosetljiv na dokaze? Postavljeno je i pitanje da li je moguće da neka vrsta indoktrinacije bude neizbežna, pa čak i epistemički poželjna u procesu formiranja uverenja.
Posebna pažnja posvećena je analizi ubeđivalačkih definicija, oslonjenoj na rad Č. Stivensona „Ubeđivalačke definicije“. Ukazano je da se indoktrinacija ne sprovodi isključivo putem iznošenja netačnih tvrdnji, već i kroz suptilno redefinisanje vrednosno bremenitih pojmova. U tim procesima menja se njihovo deskriptivno značenje, dok se emocionalna konotacija zadržava kako bi se oblikovala specifična uverenja i stavovi.
Tokom izlaganja analizirani su i strukturni mehanizmi posredstvom kojih se uverenja usvajaju i održavaju bez podsticanja kritičkog preispitivanja. Posebno je naglašeno da indoktrinacija nije ograničena na ideološka, religijska ili politička uverenja, već da može obuhvatiti bilo koju koncepciju u koju čovek može verovati. U tom smislu, ona predstavlja širi društveni fenomen koji se tiče načina na koji pojedinci formiraju, opravdavaju i brane svoja uverenja.
Takođe je ukazano na važnost kritičkog preispitivanja uloge obrazovanja, jezika i društvenih struktura u oblikovanju uverenja, što nas vodi ka pitanju u kojoj meri smo zaista odgovorni za sopstvene stavove ukoliko su oni formirani u uslovima koji ne podstiču slobodno i kritičko rasuđivanje.
U završnom delu razmotreno je da li se indoktrinacija može smatrati epistemički opravdanom u slučajevima kada dovodi do formiranja istinitih uverenja. Iako bi se na prvi pogled moglo činiti da istinitost ishoda ublažava problem, argumentovano je da indoktrinacija ostaje sporna jer podriva autonomiju i odgovornost pojedinca za ono u šta veruje.
Predavanje Veljka Koševića organizovano je u okviru ciklusa predstavljanja novopridošlih koleginica i kolega u IDN-u.
