Да ли индоктринација нужно подразумева лаж и догматизам, или је реч о сложенијем феномену који задире у саме темеље нашег разумевања одговорности, аутономије и критичког мишљења? О овим питањима говорио је Вељко Кошевић, истраживач приправник Центра за филозофију, у оквиру предавања под насловом „Индоктринација као изазов моралној и епистемолошкој одговорности“.
Предавање је било посвећено односу индоктринације и моралне одговорности, са посебним нагласком на расуђивање у образовном и ширем друштвеном контексту. Полазна тачка излагања била је теза да се индоктринација не може разумети искључиво као дидактички проблем, већ пре свега као епистемички и етички изазов.
У центру пажње нашло се питање шта уопште подразумевамо под индоктринацијом. Да ли су индоктринирана уверења нужно лажна, неосетљива на доказе, догматска и својствена „затвореном уму“? Уколико јесу, зашто је то проблем и шта тачно значи бити идеолошки обојен или неосетљив на доказе? Постављено је и питање да ли је могуће да нека врста индоктринације буде неизбежна, па чак и епистемички пожељна у процесу формирања уверења.
Посебна пажња посвећена је анализи убеђивалачких дефиниција, ослоњеној на рад Ч. Стивенсона „Убеђивалачке дефиниције“. Указано је да се индоктринација не спроводи искључиво путем изношења нетачних тврдњи, већ и кроз суптилно редефинисање вредносно бременитих појмова. У тим процесима мења се њихово дескриптивно значење, док се емоционална конотација задржава како би се обликовала специфична уверења и ставови.
Током излагања анализирани су и структурни механизми посредством којих се уверења усвајају и одржавају без подстицања критичког преиспитивања. Посебно је наглашено да индоктринација није ограничена на идеолошка, религијска или политичка уверења, већ да може обухватити било коју концепцију у коју човек може веровати. У том смислу, она представља шири друштвени феномен који се тиче начина на који појединци формирају, оправдавају и бране своја уверења.
Такође је указано на важност критичког преиспитивања улоге образовања, језика и друштвених структура у обликовању уверења, што нас води ка питању у којој мери смо заиста одговорни за сопствене ставове уколико су они формирани у условима који не подстичу слободно и критичко расуђивање.
У завршном делу размотрено је да ли се индоктринација може сматрати епистемички оправданом у случајевима када доводи до формирања истинитих уверења. Иако би се на први поглед могло чинити да истинитост исхода ублажава проблем, аргументовано је да индоктринација остаје спорна јер подрива аутономију и одговорност појединца за оно у шта верује.
Предавање Вељка Кошевића организовано је у оквиру циклуса представљања новопридошлих колегиница и колега у ИДН-у.