Демографски подаци о броју рођених беба, сваке године изазову у нама забринутост, наведу нас на тражење узрока, нагађање и на крају се ту негде и зауставимо. Барем до следећег извештаја Завода за статистику. Фертилитет је проблем са којим се суочавају готово све земље у Европи, а за рашење је потребно далеко јаснија анализа потреба родитеља. Истраживања, подстицаји и подршка морају се реализовати у континуитету ако заиста желимо да мењамо ствари на боље.
На питање узрока све мањег броја рођених беба, одговара и пише др Анкица Шобот, научна сарадница Институтуа друштвених наука. Њено виђење проблема базира се на бројним социолошким и демографским истраживањима на којима је радила.
Желимо више беба али…
Оно што се види као главни подстицај за дефинисање политика усмерених на регулисање фактора који су у основи репродуктивног понашања, јесте дисонантност између жељеног и оствареног броја деце. Жеље су једна ствар, а понашање прожето утицајима одређених животних околности, услова живота, друштвеног окружења, личним перцепцијама свега тога, често води ка одустајању од тих жеља и ка промени намера. Тако је у Европи, тако и у Србији.
Наталитет и Ставови о браку и родитељству
Када је реч о Србији, генерације које су студирале крајем 1990-их највећим делом су желеле да имају троје деце, како девојке, тако и младићи. Међутим, када је дошло време за реализацију, нешто се испречило на том путу. Ограничавајуће околности, разне неповољне ситуације, негативна искуства која живот носи, имали су јачи утицај од жеља и намера.
Оно што су тада оценили као најважније факторе за доношење одлуке о броју деце које ће имати су:
- квалитет брачне заједнице као најважнији, а нису битније заостајали ни
- стамбено питање, као ни
- социо-економски услови.
Нешто мању важност, али ону коју је потребно уважити и која говори о томе да се не може пренебрегнути, девојке су дале ставу партнера, а младићи ставу партнерке о броју деце, али и
- степену ангажовања односно подели учествовања у реализацији родитељске улоге.
Ни тада, а ни сада, није спорно високо вредновање родитељства и породичног живота и тежња младих да се у томе остваре.
Шта се догоди па не дође до тога да се оствари жељени број деце?
Различите ситуационе околности, социо-економски услови, лични ставови о животним преференцијама, индивидуалне перцепције ограничења и могућности суочавања и разрешења проблема који се могу појавити… Мноштво различитих фактора. Да би смо са одређеним степеном сигурности могли да кажемо који од фактора имају већи утицај када је реч о Србији, потребно је да боље упознамо ставове и истражимо разлоге понашања и доношења одлуке о томе да се постане родитељ и да се има одређени број деце.
Проблеми родитеља утичу на нове генерације оних који ће тек да постану родитељи
Такође, треба знати и то да временом долази и до смањивања жељеног броја деце. То су показала истраживања у Европи. Исто тако, показало се и то да они који још нису постали родитељи опажају негативна искуства оних који су родитељи, који се свакодневно суочавају са питањима везаним за чување мале деце, са проблемом конфликта између бриге о деци и обавеза према послу, са тешкоћама успостављања баланса између породичног живота и професионалних каријера и одговорности које носи професија којом се баве. Када се говори о ограничавајућим факторима, не могу се изоставити искуство и перцепција неизвесности као једног општијег осећаја, али и као конкретних животних прилика које се често могу повезати са пробелмом проналажења посла, сигурности посла, услова запослености, висина и стабилности зарада, повратка на посао након одсуства ради бриге о детету/деци.
Наталитет и Родни стереотипи као препрека за проширење породице
Једно од кључних питања које је путем емпиријских истраживања препознато као битан фактор одлука о родитељству и рађању јесу родне норме у вези са поделом активности унутар породице. Брига о члановима породице и послови везани за домаћинство у традициналном обрасцу родних улога подразумевају да је то превасходно поље деловања жене. Жене проводе више времена у обављању ових активности, у поређењу са мушкарцима, и онда када су запослене. Не ради се само о томе што то значи већу оптерећеност жена, већ да степен ангажовања жена у бризи о деци и другим члановима породице, сужава простор и производи ограничења за њену запосленост.
Равноправно родитељство
Прихватање родне равноправности као друштвене вредности савременог друштва подразумевају економску активност и запосленост жена ван породице и домаћинства. Високо образовање је чешћи ниво образовања међу женама него мушкарцима. Жене се школују и желе и да буду запослене, да привређују за породицу, а неке и да изграђују професионалне каријере. Одређена занимања које претежно обављају жене имају специфичан рад по сменама (у здравству, просвети, трговини услугама …), што додатно компликује организацију свакодневице и бриге о деци.
На другој страни, млади мушкарци у све већој мери желе да буду присутнији и активније укључени у подизање деце, од најранијег узраста. Зашто им не омогућити да они остваре то своје право? Важну улогу у томе има разумевање околине и ширење прихваћености модела да мајке и очеви договре на који начин и како ће поделити родитељску бригу. Потребна је сензибилност послодаваца и радних прописа како би се очевима омогућило да буду више присутни у подизању деце, без рестрикција везаних за њихов посао и нежељених последица по економску сигурност породице.
Кључне тачке одговора на ниске стопе рађања
Развијене демократске државе имају политике према породици које подразумевају усмереност на стварање што позитивнијег амбијента и повољнијег окружења за одлуке о родитељству и рађању. Оне подразумевају уважавање индивидуалних права, слободу избора и слободу одлучивања о томе да ли ће неко постати родитељ, када, колико деце ће имати, да ли ће родити “још једно” дете и када.
Политике су ту да створе што оптималније услове за подизање деце, за породицу, за стабилност породичног живота, квалитет односа унутар породице. Оне су у функцији добробити деце, родитеља, породице и породичног живота. Политике су ту да ублажавају неизвесности са којима би се могли суочавати родитељи мале деце. А такве околности поткрепљују и оправадавају очекивања позитивног утицаји на одлуке о родитељству и рађању.
Квалитет живота породица треба да је на врху приоритета
Из демографског угла, потребно је постићи континуитет пораста стопа рађања и његову стабилизацију на одређеном нивоу. Идеално то би било обезбеђивање замене генерација, што имплицира стопе рађања од 2,1 дете по жени. Међутим, имајући у виду европски контекст, остварење тог циља нема потпору у реалности. У демографском смислу, политике су потребне не само да би се стопе рађања одржале на једном релативно високом нивоу, или да се предупреди њихов пад и достизање вемоа ниских стопа, политике према породици су потребне због самих породица, њиховог благостања и квалитета живота.
Брига о породици уз поштовање слободе избора
Политике према породици које за резултат имају и релативно високе стопе рађања у европским оквирима, јесу усмерене на услове који су битни за одлуке о рађању, али оне не ограничавају право на контролу рађања. Оне су усмерене на очување репродуктивног здравља и не имплицирају рестрикцију права жена на одлуке о рађању. Такође, оне су усмерене на што квалитетнију подршку родитељима у бризи о деци, подстичући квалитет услуга чувања деце. Оне подстичу укљученост очева у непосредну бригу о деци, од најранијег узраста, као њихово лично право.
Мноштво је фактора. Мноштво питања. Који су приоритетни? Које мере су најадекватније? Шта са специчностима које произилазе из социо-економског статуса појединца и породица, што је релевантно са становишта прихваћености одеђених мера?
Оно што је извесно јесте то да у фокусу политике треба да буду индивидуална права на слободу избора, добробит деце, родитеља, породице као заједнице и њихов квалитет живота у целини. То не искључује усмереност мера на стварање што оптималнијих услова релевантних за одлуке о родитељству и рађању. А такве околности могу се сматрати добрим аргументом у прилог подстицања рађања.
