Текст Горана Башића објављен на порталу „Недељника“, 12. марта 2025.
Ко би попио кукуту?
Два недавна, неповезана догагађаја, разговор између америчког и украјинског председника Доналда Трампа и Володимира Зеленског и сукоби народних посланика у парламенту Републике Србије, јасно указују како на деградацију савремене демократије тако и све отворенију улогу огољене силе у савременом политичком животу.
Подсетимо, демократски принцип обезбеђује организацију друштва и власти на основним људским вредностима: слободи, једнакости, вољи грађана да делотворно одлучују. Стубови такве демократије јесу и владавина права, социјална правда, уставност, грађанске слободе, јасна и функционална подела и равнотежа власти и одговорне институције које не би требало да владају, како се то све чешће истиче, него да управљају у корист грађана и друштва. Одсуство ових принципа у јавном грађанском васпитању води временом у друштвену дезоријентацију, поларизацију која погодује тек неколицини која све мање управља, а све више влада и охоло ужива у томе. На крају тог процеса који се сада већ назире, грађани и демократија ће бити сувишни.
На ризике неконтролисаног економског раста по људе и њихово социјално и природно окружење указивало се средином прошлог века, а излази су пројектовани кроз развој квалитетног образовања, смањење сиромаштва и еколошки одговорних привреда. Међутим, савремени развој није ишао на руку човеку и демократском управљању, него је више погодовао обнављању плутократије у којој одлучује неколицина, а основна вредност јесте новац.
У прилог томе је често навођен податак да 1% људи у свету поседује више богатства него 95% светског становништва заједно. Неко ће рећи да срећа није у новцу, што јесте тачно, али је тачно и то да је моћ у новцу јер новац јесте средство политичког утицаја, економске доминације, медијске контроле.
На иритирајуће поменуте догађаје спочетка текста, али и на мноштво савремених реалполитичких ситуација, које воде ка „поноћи“ демократије утицај, поред мноштва историјских, социјалних, културолошких и других околности, имају манипулистички, народњачки лидери који подстичу и управљају апатијом грађана који постају, надам се не прекасно, свесни да пред манипулацијом брзих и строго контролисаних медија, те утицајем савремеих технологија на социјани и политички живот, њихов глас има све мањи значај.
Због тога су, начин на који је председнику Украјине, шта год о њему мислили, саопштено шта може да очекује 37 милиона грађана, по површини друге највеће европске државе, и понижење које су србијански народни посланици, ма из које политичке странке долазили, приредили грађанима, повезани. У њиховој основи јесте огољено насиље, жеља за доминацијом, непоштовање не само грађана него људскости у свакодневном деловању и одсуство политичке културе и елементарне пристојности од које нико ко представља вољу грађана не би смео да занемари.
Очигледно демократија је у кризи. Поверење неолиберала, нарочито рендијаниста у индивидуализам, рационални егоизам и државу чија је улога да се искључиво стара о индивидуалним правима су изгубила битку са заводљивом реториком популиста којима је народ све, али како је поменуто, има нешто и у новцу, до којег су, испоставиће се, лако долази када су демократски принципи заменили антиподима – корупцијом, поделама, дехуманизацијом, ауторитаризмом, гласним говорима и лажима.
Успону популиста, односно њиховој трансформацији у „лојалисте“ који олако заборављају на обећања дата у корист народа, и који с пуно срчаности бране вредности које су раније критиковали, погодују девастација институција, поткупљивост и агресивност медијских садржаја, дестабилизација образовних и културних система, најзад и грађанска дезоријентација. У таквим приликама, популиста постаје чувар стабилности, око себе окупља „нову“ елиту освешћених олигарха и технократа, а институције постану кулисе у функцији очувања његове моћи. Тај процес није изузетак већ законитост у политичком деловању.
Има ли излаза из поретка у којем се грађани осећају као у карикатуралној Ибијевој држави у којој нема сигурности за неистомишљенике, а још мање за оне који мисле? Има. Популиста сазрео у лојалисту ће рећи да је излаз у њему, односно вредностима које брани, а да све друго води у ћорскокак, у мобократију у којој руља преузима улогу институција. Застрашујуће је то да се оваква ситуација која ни под којим условима није добар исход у савременом друштву, за грађане свакако би то био најлошији исход, може замислити.
Међутим, одговорност за овакву могућност, не исход, него саму могућност да до њега дође има искључиво популистичка власт која, опхрвана обманом о својм савршенству, није препознала изазове, није отворила алтернативе и дозволила је да се демократска моћ институција пренесе у руке једног или неколицине.
Шта онда јесте одговор? Чини се да га историја демократије нуди. Успешни излази из криза демократије почивали су на слободи и храбрости грађана да траже алтернативе и захтевају повратак одузетих слобода. У основи свега је јачање поверења у грађанина као кључ промена. Чињеница да међу грађанством има припадника и припадница различитих нација, конфесија, социјалних статуса, идеолошких убеђења, старосних група не сме бити препрека за слободама и за живот у праведном друштву чији темељ јесте ГРАЂАНИН у чијој служби јесу одговорне институције са јасном поделом моћи која им је поверена од народа и које управљају изазовима.
Грађанство, опхрвано поделама на „нас“ и „њих“, збуњено институцијалним и медијским представама о све бољем животу који не препознају у свом окружењу, суочени са збуњујућим информацијама и страховима које носи неизвесна будућност, кроз коју је могу, а ко би други па могао, водити само оних 1% најбогатијих, нема снагу да врати отету демократију својим вредностима. Сократ је попио кукуту јер је ширио опасне идеје и кварио омладину. Основно питање савременог света није пуно одмакло од дилема Сократовог доба (399. године пре Христа) – шта је то у идејама које кваре омладину и „ко ће попити кукуту“, односно ко ће изнедрити идеју која ће грађанима вратити достојанство.
