Nasilje, društvo, politika
Tekst Gorana Bašića, objavljen u nedeljniku Vreme broj 1783, 26. februara 2025.
Nasilje je postalo svakodnevica. Reč je o gobalnom fenomenu koji je uslovljen ekonomskim, kulturnim, društvenim prilikama. Širom sveta, države razvijaju politike suzbijanja nasilja koje su zasnovane na pravnim, preventivnim i edukativnim programima. Evropska unija je donela niz strategija, direktiva, konvencija čiji cilj je suzbijanje govora mržnje i nasilja naročito prema ženama, migrantima i etničkim manjinama. Međutim, uprkos tome što je borba protiv nasilja humanistički i civilizacijski zahtev, postoje brojni otpori politikama suzbijanja nasilja. Upečatljiv primer je Istambulska konvencija koju vlade pojedinih država, ustrojene na jeftinom populizmu (Mađarska, Bugarska, Slovačka, Poljska, Turska), osporavaju iz verskih, kulturnih i kvazi političkih razloga, a suštinu Konvencije – suzbijanje nasilja nad ženama, pogrešno predstavljaju u javnosti čime opstruišu, kako njenu primenu, tako i jednakost kao jednu od ključnih vrednosti humanističog nasleđa u kojem su svima garantovane jednake mogućnosti, prava i dostojanstvo.
Nasilje u medijima i u političkom govoru je složenije i ima dalekosežne društvene posledice. Sloboda izražavanja je jedna od vrednosti savremenog društva, ali to ne znači da se iz javnog govora isključuje etička odgovornost i zaštita javnosti od prikrivenog ili otvorenog podsticanja na nasilje. Agresivni i nasilni sadržaji, senzacionalističko izveštavanje doprinose popularnosti medija, ali regulativa i naročito etika u profesiji, ni po koju cenu, ne bi smele da odustanu od zaštite društva od negativnih uticaja takvih sadržaja i od insistiranja na odgovornom novinarstvu i medijskoj pismenosti. U političkom, još pre državničkom, govoru, populistički i agresivni iskazi zasnovani na impresijama i konstruktima usmereni ka ostvarivanju ciljeva užih društvenih grupa (političke stranke, koncerni, tajkuni) kojima se dehumanizuju neistomišljenici kao manje vredni ili kojima se stvaruju ili produbljuju društvene podele su odavno u sociološkim udžbenicima primeri agresije i govora mržnje.
Nasilje u političkom govoru i medijima usko je povezano sa strukturnim nasiljem koje, ugrađeno u političke i društvene institucije, stvara i podstiče nejednakosti i marginalizaciju određenih društvenih grupa. Uz ovu vrstu nasilja, ruku pod ruku, idu nepravda, nepovrenje, odsustvo socijalne empatije i kohezije. Ova vrsta nasilja je prikrivena u centrima moći, u institucijama, društvenim normama koji favorizuju jedne na uštrb drugih. Nemoć institucija da se izbori sa stubovima strukturnog nasilja, poput patrijarhata, ksenofobije, siromaštva, predrasuda uzrokuje nepravde i razlike u pristupu obrazovanju, zdravstvenom sistemu, istim naknadama za isti rad, bezbednosti. Populizam, koji je upečatljiva tehnika savremenih političkih manipulacija, pogoduje slabljenju institucija, jer populistički lideri pribegavaju kontroli medija, razaranju pravnog sistema i jačanju klijentalizma i ekonomske zavisnosti kao načinima kontrole građana. To je idealna situacija za nevidljivo nasilje institucija i sistema nad građanima kojima se nude represivne mere i odricanja zarad održive stabilnosti. Za loše stanje, najčešće uzrokovano sopstvenim lošim odlukama, okrivljuju se uvek drugi, a korupcija postaje normalan način funkcionisanja javnih sistema.
Strukturno nasilje je uvod u anomiju, stanje društvene dezorijentacije, nepoverenja u institucije i njihovog rastakanja u autoritarizam i vladavinu savremene „plebiscitarne aristokratije“ u kojoj građani formalno biraju vlast, a u stvarnosti vladaju moćne političke grupe i pojedinci, koje sebi pripisaju mesijansku ulogu. Takva društva karakteriše nemoć poniženih građana i sunovrat demokratije, a uspon populističke elite koja kontroliše sve.
Za savremeno drušvo je najveći izazov da li je nova aristokratija, čiji hašteg su lideri bez humane vizije, glavni tok savremenih političkih i društvenih odnosa. Iluzija slobode ne može opstati u svetu u kojem se bogatstvo deset najbogatijih ljudi na svetu dnevno uvećava za sto miliona dolara, a istovremeno skoro polovina svetske populacije živi u granicama siromaštva koja iznosi 6.85 dolara dnevno. To je novi treći stalež koji je u očima elita ništa, a želi ili će uskoro želeti da postane nešto. Nezadovoljstvo je veliko, a njegovi uzroci su prekriveni velovima zabluda, varljivih obećanja i kontrolisani strahom i manipulacijama. Generacije Trećeg milenijuma su društveno osvešćene, pragmatične, sklone preispitivanju, kreativne, tehnološki pismene, fleksibilne, interkulturalne, oslobođene većine populističkih mantri i čini se sa manjkom strpljenja i volje da prepuste upravljanje sopstvenim životima liderima koje ne vide u svom primarnom okruženju. Njihovim navikama, shvatanjima, kulturi više odgovoraju participativna i e-demokratija koje daju novi smisao ravnoteže između građanskih sloboda i političke stabilnosti. U takvim uslovima, strukturno nasilje i njegovi međaši populizam i korupcija su manja pretnja razvoju i osnovnom smislu svakog – da traga za srećom.
