Насиље, друштво, политика
Текст Горана Башића, објављен у недељнику Време број 1783, 26. фебруара 2025.
Насиље је постало свакодневица. Реч је о гобалном феномену који је условљен економским, културним, друштвеним приликама. Широм света, државе развијају политике сузбијања насиља које су засноване на правним, превентивним и едукативним програмима. Европска унија је донела низ стратегија, директива, конвенција чији циљ је сузбијање говора мржње и насиља нарочито према женама, мигрантима и етничким мањинама. Међутим, упркос томе што је борба против насиља хуманистички и цивилизацијски захтев, постоје бројни отпори политикама сузбијања насиља. Упечатљив пример је Истамбулска конвенција коју владе појединих држава, устројене на јефтином популизму (Мађарска, Бугарска, Словачка, Пољска, Турска), оспоравају из верских, културних и квази политичких разлога, а суштину Конвенције – сузбијање насиља над женама, погрешно представљају у јавности чиме опструишу, како њену примену, тако и једнакост као једну од кључних вредности хуманистичог наслеђа у којем су свима гарантоване једнаке могућности, права и достојанство.
Насиље у медијима и у политичком говору је сложеније и има далекосежне друштвене последице. Слобода изражавања је једна од вредности савременог друштва, али то не значи да се из јавног говора искључује етичка одговорност и заштита јавности од прикривеног или отвореног подстицања на насиље. Агресивни и насилни садржаји, сензационалистичко извештавање доприносе популарности медија, али регулатива и нарочито етика у професији, ни по коју цену, не би смеле да одустану од заштите друштва од негативних утицаја таквих садржаја и од инсистирања на одговорном новинарству и медијској писмености. У политичком, још пре државничком, говору, популистички и агресивни искази засновани на импресијама и конструктима усмерени ка остваривању циљева ужих друштвених група (политичке странке, концерни, тајкуни) којима се дехуманизују неистомишљеници као мање вредни или којима се стварују или продубљују друштвене поделе су одавно у социолошким уџбеницима примери агресије и говора мржње.
Насиље у политичком говору и медијима уско је повезано са структурним насиљем које, уграђено у политичке и друштвене институције, ствара и подстиче неједнакости и маргинализацију одређених друштвених група. Уз ову врсту насиља, руку под руку, иду неправда, неповрење, одсуство социјалне емпатије и кохезије. Ова врста насиља је прикривена у центрима моћи, у институцијама, друштвеним нормама који фаворизују једне на уштрб других. Немоћ институција да се избори са стубовима структурног насиља, попут патријархата, ксенофобије, сиромаштва, предрасуда узрокује неправде и разлике у приступу образовању, здравственом систему, истим накнадама за исти рад, безбедности. Популизам, који је упечатљива техника савремених политичких манипулација, погодује слабљењу институција, јер популистички лидери прибегавају контроли медија, разарању правног система и јачању клијентализма и економске зависности као начинима контроле грађана. То је идеална ситуација за невидљиво насиље институција и система над грађанима којима се нуде репресивне мере и одрицања зарад одрживе стабилности. За лоше стање, најчешће узроковано сопственим лошим одлукама, окривљују се увек други, а корупција постаје нормалан начин функционисања јавних система.
Структурно насиље је увод у аномију, стање друштвене дезоријентације, неповерења у институције и њиховог растакања у ауторитаризам и владавину савремене „плебисцитарне аристократије“ у којој грађани формално бирају власт, а у стварности владају моћне политичке групе и појединци, које себи приписају месијанску улогу. Таква друштва карактерише немоћ понижених грађана и суноврат демократије, а успон популистичке елите која контролише све.
За савремено друшво је највећи изазов да ли је нова аристократија, чији хаштег су лидери без хумане визије, главни ток савремених политичких и друштвених односа. Илузија слободе не може опстати у свету у којем се богатство десет најбогатијих људи на свету дневно увећава за сто милиона долара, а истовремено скоро половина светске популације живи у границама сиромаштва која износи 6.85 долара дневно. То је нови трећи сталеж који је у очима елита ништа, а жели или ће ускоро желети да постане нешто. Незадовољство је велико, а његови узроци су прекривени веловима заблуда, варљивих обећања и контролисани страхом и манипулацијама. Генерације Трећег миленијума су друштвено освешћене, прагматичне, склоне преиспитивању, креативне, технолошки писмене, флексибилне, интеркултуралне, ослобођене већине популистичких мантри и чини се са мањком стрпљења и воље да препусте управљање сопственим животима лидерима које не виде у свом примарном окружењу. Њиховим навикама, схватањима, култури више одговорају партиципативна и е-демократија које дају нови смисао равнотеже између грађанских слобода и политичке стабилности. У таквим условима, структурно насиље и његови међаши популизам и корупција су мања претња развоју и основном смислу сваког – да трага за срећом.
