Може ли се и на који начин окончати рат сећања и памћења на просторима бивше Југославије је било централно питање предавања „(Не)могућност говора о Југославији: Хрватски случај” загребачког историчара Бранимира Јанковића.
У Словенији су партизанске песме проглашене делом културне баштине, у Србији делује Музеј Југославије, а у Хрватској многи траже судску забрану петокраке и југословенске заставе, при чему је сваки облик уједињења са државама у окружењу уставом забрањен. Како објаснити толике разлике у државама насталим из Југославије?
Иако се ратови услед распада заједничке државе намећу као главно објашњење, Јанковић је показао да су узроци вишеструки и да захтевају много ширу историјску перспективу. Тако је, по његовом суду, неопходно узети у обзир Други светски рат и асиметрију сећања на тај период, као и дугорочне последице те асиметрије. Такође, однос према Југославији одређује и поимање да ли некадашње републике СФРЈ себе виде као губитнике или добитнике, односно јесу ли изградњу националног идентитета или независности развијале унутар југословенског државног оквира или насупрот њему.
Коначно, Јанковић сматра да ратови и трауме снажно утичу и на формирање једног доминатног колективног идентитета који не трпи равноправност различитих сећања. У вези са тим је у посебном осврту на Хрватску упоредио југословенску и правашку националну идеологију. Прва је држала да југословенство и хрватство нису неспојиви, а друга да јесу неспојиви; пошто је друга у међувремену превладала, говор о Југославији је у Хрватској подвргнут табуизацији и претворен у дисквалификациону етикету.
На крају он се осврнуо на нове дискурсе у оквиру историографије који одбацују тезу о назадности мултиетничких империја и држава наспрам наизглед неуптине прогресивности националних држава и тиме понудио додатни аспект у оквиру којег би требало посматрати Југославију.
Предавање је део циклуса „Југославија“ који се организује заједно с Академском мрежом за сарадњу у Југоисточној Европи. Предавање је модерирала Ирена Ристић (ИДН).
