Међународна научна конференција „Родна равноправност у постјугословенском простору: изазови, политике и перспективе“ окупила је истраживачице и истраживаче из региона и иностранства с циљем да кроз интердисциплинарни дијалог осветли савремене изазове и могућности унапређења родне равноправности у постјугословенским друштвима.
Током конференције потврђено је да, упркос развијеним нормативним оквирима и формалном усклађивању са међународним стандардима, родна равноправност у државама региона и даље остаје пре свега у домену формалне, односно „симболичке једнакости“, док су стварне друштвене промене споре и често суочене са озбиљним отпорима. Посебно је истакнуто да постјугословенска друштва пролазе кроз процесе ретрадиционализације, у којима се идеје еманципације и феминистичка достигнућа доводе у питање кроз наративе о „родној идеологији“, заштити традиционалних вредности и отпору према наводно споља наметнутим концептима.
У оквиру прве сесије наглашена је потреба за критичким преиспитивањем кључних појмова родних студија, њиховог превода и значења у локалним контекстима, као и значај систематског праћења промена кроз квантитативна и компаративна истраживања. Посебна пажња посвећена је институционалним ограничењима у примени политика родне равноправности, неплаћеном кућном раду, родно сензитивним популационим политикама и значају укључивања родне перспективе у дисциплине попут демографије.
Наредне сесије обухватиле су широк спектар тема које повезују родну равноправност са савременим политичким, економским и друштвеним изазовима. Разматрана су питања политичке партиципације жена, родних аспеката миграција и неформалног рада, положаја жена са инвалидитетом, родних политика политичких странака, као и утицаја дезинформација и дигиталних технологија на савремене политике равноправности. Истакнут је и значај очувања женског историјског наслеђа, посебно сећања на жене које су кроз антифашистичку борбу и послератни политички ангажман допринеле освајању и ширењу женских права.
Значајан део конференције био је посвећен економским димензијама родне неједнакости. Излагања су указала на трајност дискриминације жена на тржишту рада, изазове усклађивања рада и родитељства, ограничења институционалне подршке очинству, као и повезаност економске несигурности и ретрадиционализације родних односа. Посебно је наглашено да родна равноправност није само питање формално-правне једнакости, већ и приступа ресурсима, друштвених норми и материјалних услова живота.
Закључци конференције указују на то да родна равноправност на постјугословенском простору није увезени политички тренд, већ важна регионална тековина, укорењена у заједничком феминистичком наслеђу и дугој традицији сарадње женских и феминистичких организација. Њено унапређење захтева снажније институционалне капацитете, доследно спровођење постојећих политика, повезивање феминистичког знања са јавним политикама, као и ширу друштвену мобилизацију против ретрадиционализације и маргинализације женских права.
Конференција је још једном потврдила значај регионалног дијалога и интердисциплинарне сарадње у разумевању савремених изазова родне равноправности и обликовању праведнијих и инклузивнијих друштава.
