Radoslav Ratković (1921–2013), posle završene beogradske Muške gimnazije završio je Pravni fakultet 1949. godine, a diplomirao je i na Institutu društvenih nauka 1951.
Doktorat političkih nauka stekao je na Pravnom fakultetu u Beogradu 1963. Početkom 1960. s profesorom Najdanom Pašićem, formirao je Visoku političku školu, prvu nastavno-naučnu ustanovu te vrste u Jugoslaviji, a 1965. postao je njen direktor. Kasnije, 1968. godine, škola je prerasla u Fakultet političkih nauka, a Ratković je izabran za prvog dekana. Na tu dužnost je biran više puta.
Radio je u listu Mladi borac, a bio je i jedan od osnivača novog NIN-a 1951. godine. Na Petom kongresu Saveza komunista Srbije, biran je za člana Centralnog komiteta SKS. Jedno vreme, bio je savetnik za kulturu kod Milovana Đilasa. Godine 1959. objavio je rad Socijalistička misao i oblici njegove deformacije.
Bio je upravnik Centra za sociološka istraživanja Instituta društvenih nauka (1970–1971). Bio je i predsednik Ustavnog suda Srbije. S Najdanom Pašićem je bio autor takozvane Plave knjige o ustavnom položaju Socijalističke Republike Srbije i njenom asimetričnom odnosu s pokrajinama (1977), internog dokumenta na osnovu koga je srpsko rukovodstvo iniciralo raspravu o promeni Ustava iz 1974, posebno onog dela koji se odnosi na položaj pokrajina Vojvodine i Kosova.
Promoteri te ustavne inicijative bili su tadašnji srpski rukovodioci Dragoslav Marković, Miloš Minić i Petar Stambolić. Sudeći po primedbama ispisanih na marginama jednog primerka te studije, Edvard Kardelj, tvorac Ustava iz 1974., složio se s nekim od argumenata iznetih u njoj, ali ostale republike nisu prihvatile tu inicijativu, pa je ona skinuta sa dnevnog reda. Ta ustavna polemika je ipak otvorena za javnost posle Titove smrti, odnosno pobune na Kosovu 1981. godine, i poslužila je kao povod da se otvori pitanje ustavnog položaja Srbije u SFRJ.
I u odmaklim godinama, profesor Ratković je bio potpredsednik Saveza antifašista.
