Članak Dušana Pešića, objavljen u „Danasu“ 30. avgusta 2025.
Грађанке и грађани са југа Србије – српске и албанске националности – који живе у мултиетничким браковима, невољно јавно говоре о заједничком животу са својим партнером. Како кажу саговорници Данаса из мешовитих бракова, није им била битна националност при избору животног сапутника. Други истичу да овакви бракови „данас нису универзални табу“, али „остају осетљива и често спорна тема у друштвима у којима су етничке и верске границе још увек снажно присутне“.
Према подацима Републичког завода за статистику (РЗС), у делу о закљученим браковима према националној припадности младожење и невесте, наведено је да је у 2024. години, на територији Републике Србије, закључено укупно 28 бракова између Срба и Албанаца, а од тога 16 на југу. Од тих 16 на југу Србије – у 11 бракова је мушкарац из Србије а жена из Албаније.
„То је наш избор“
Братислав и Дурата Тасић живе у селу Лопардинце код Бујановца, где су се и упознали, а у браку су девет година.
„Знао сам ја да је моја Дуња Албанка, али ми то никад није било битно. Слажемо се одлично. Правио сам и свадбу овде, а у добрим сам односима и са породицом своје супруге. Кад је дошла у кућу, овде је и остала“, каже Братислав за Данас.
Дурата додаје да ни њој национална припадност њеног супруга није била важна.
„Као што ни мени није била битна националност, тако ни моје није занимало“, додаје Дурата.
То је наш избор и нико се у то није мешао. Лако смо се привикли једно на друго. Као да се цео живот знамо, истичу супружници.
„Ни у селу није било никаквих проблема. Са комшиницама – Српкињама – пијем кафу, дружимо се и посећујемо“, каже Дурата.
У Лопардинцу су Братислав и Дурата једини мешовити пар.
„Ово село је српско, али никад нисмо имали никакав проблем са неким мештанима због тога што ми је жена из Тиране – ни она, ни ја“, наглашава Братислав.
Тајна срећног брака је – причају саговорници Данаса – „у поштовању и разумевању, и ништа друго није важно“
„Када сам ја био у Тирани, исто сам био дочекан домаћински, како доликује, никаква зла крв нити неко лоше искуство. Не само да није било ничег лошег, него су ми Албанци нудили своју помоћ кад сам био у Тирани“, закључује Братислав Тасић.
На питање због чега грађани и грађанке који су у мешовитим браковима о томе неће да говоре јавно, Тасићи кажу – „из страха“
„Плаше се људи, имају велики страх, а не знам зашто. Нема разлога. Ви сте дошли да попричано, не нешто лоше да урадите“, закључују Братислав и Дурата.
„Мој син сутра можда ожени Ромкињу – нећу имати ништа против“
Брачни пар из околине Врања инсистирао је да остане анониман, а свој сусрет описују као „случајан“.
„Са супругом сам се упознала 12. фебруара 2012, у Сигурној кући, то је био случајан сусрет. Сутрадан смо се видели и, следећег дана, озваничили нашу везу. Сви чланови супругове фамилије су ме још тада, кад смо почели да се забављамо, дочекали раширених руку. Увек сам била добродошла, а и дан-данас имам добру комуникацију са супруговом родбином“, каже саговорница Данаса албанске националности.
Никада у Врању није имала проблема са комшијама, у фирми – такође.
„Једино у фирми неко ‘боцне’ понекад, али то је пролазно и не дешава се често. Са комшијама и колегама, па и бившим колегама – у контакту смо, пијемо кафу. Увек сам и свуда била добродошла, а и радо нам долазе у госте“, каже наша саговорница.
Са супругом има два сина.
„Моје дете сутра можда ожени Ромкињу, нећу имати ништа против тога. То је његова одлука, он ће да живи са њом, нећу ја. Кога сам ја хтела да изаберем, ја сам изабрала“, прича она.
Према њеним речима, свако одлучује о томе са ким жели да проведе остатак живота.
„Зашто би се неко други мешао у моје животне одлуке? Треба да буде демократија. Свако има право на свој избор. И да га нико не осуђује због тога. А што се тиче мишљења других, има разних прича, неко је против, неко није“, додаје.
У њеном комшилуку живе још две Албанке.
„Једна има четворо деце, друга нема децу – али немамо никакав проблем ни ми са њима, ни оне са нама. Свако живи свој живот, поздравимо се и попричамо када се негде сретнемо, комуницирамо“, закључила је саговорница Данаса.
До људи који живе у мешовитим браковима на југу Србије тешко је доћи. Многи извори су новинару Данаса пренели да ти људи „сигурно неће да причају“, да „не трошимо време“ јер они „неће да откривају никакве детаље“, и не желе да причају о томе како функционише њихов мултиетнички брак.
„Мешовити бракови се често везују за осећај ‘издаје’“
Др Горан Башић са Института друштвених наука за Данас каже да резервисаност и страх парова у мешовитим браковима нису израз њихове несигурности у сопствену везу, већ одраз друштвених притисака и предрасуда.
„Они врло добро знају да је њихов брак приватна ствар, али су свесни да околина често у њему види политичку или идентитетску поруку. Зато бирају тишину – као начин да заштите себе, децу и свакодневни мир“, каже Башић.
Мешовити бракови данас нису универзални табу, али остају осетљива и често спорна тема у друштвима у којима су етничке и верске границе још увек снажно присутне, додаје овај политиколог.
„Разлог за то лежи мање у личним изборима, а више у колективним очекивањима и притисцима: заједнице их доживљавају као претњу очувању идентитета, религијске институције их посматрају кроз призму догматских и ритуалних неслагања, а породице кроз призму традиције и континуитета. У друштвима обележеним ратовима, траумама и политиком идентитета, мешовити бракови се често везују за осећај ‘издаје’ или опасности од губитка заједничког наслеђа“, објашњава Башић.
Како истиче наш саговорник, процеси глобализације, урбанизације и секуларизације, нарочито међу млађим генерацијама и у великим градовима, значајно слабе те препреке и чине мешовите бракове све чешћим и друштвено прихватљивијим.
„У западноевропским друштвима табу готово нестаје, док је на Балкану присутна амбиваленција: у урбаним срединама расте број таквих бракова, док у руралним заједницама и даље изазивају неодобравање. Дигитално друштво и нове технологије додатно разбијају границе, али не бришу дубоко укорењене идентитетске и културне отпоре. Управо та напетост између индивидуалне слободе избора и колективних норми чини да мешовити бракови и даље остану предмет друштвене дебате и симбол границе између традиције и савремености“, мишљења је Башић.
Сматра да породица и друштво у целини бракове у којима постоје разлике у националности и вери често доживљавају амбивалентно – као изазов, али и као могућност.
„У традиционалним срединама, породице најчешће гледају с неповерењем: боје се губитка идентитета, ‘разводњавања’ обичаја и потешкоћа у васпитању деце. Често се јављају и страхови од стигматизације од стране шире заједнице, па родитељи или родбина врше притисак да се брак не склопи или да се партнер из ‘друге’ заједнице прилагоди. Друштво, нарочито у срединама са трауматичном историјом сукоба, такве бракове уме да види као ‘издају’ колективних граница. Ипак, у урбаним и образованијим круговима они се посматрају прагматичније – као израз слободе избора и пример интеркултуралног дијалога. Тако се формира подељена перцепција: док конзервативнији слојеви наглашавају ризик од разлика, либералнији истичу да такви бракови могу бити мост поверења и доказ да су мирна коегзистенција и љубав јачи од предрасуда“, наглашава Башић.
Како објашњава, људи у мешовитим браковима свакодневно се сусрећу са изазовима који произлазе из укрштања различитих културних, религијских и друштвених норми.
„Најпре, често се суочавају са притисцима породице и родбине, јер брак се, у многим срединама, посматра као чувар традиције и идентитета, па се сваки излазак из тих оквира доживљава с неодобравањем. Ту су и разлике у обичајима и верским праксама – од начина обележавања празника, преко обреда крштења, венчања и сахрана, до питања исхране или постова. Посебно сложено постаје питање васпитања деце, односно одлуке који језик, веру и вредности пренети на нове генерације“, додаје он.
На ширем друштвеном плану – сматра овај политиколог – многи парови трпе стигматизацију и предрасуде, јер у очима околине њихов брак симболизује слабљење граница између заједница, што у политички осетљивим друштвима може бити извор подсмеха или непријатељства.
„Свакодневицу додатно отежавају и практични неспоразуми – различите норме понашања, улоге полова или ситне културне разлике, које могу прерасти у конфликте. Ипак, искуство показује да супружници који успешно превазилазе овакве препреке развијају виши степен толеранције, емпатије и способности за компромис. Управо та способност да живе ‘између два света’ често њихову заједницу чини отпорнијом и богатијом од просека“, истиче Башић.
Он сматра да се супружници из мешовитих бракова и данас сусрећу са различитим облицима непријатности и дискриминације – од подсмеха и вербалних увреда до социјалне изолације и бирократских препрека.
„Најчешће су изложени неповерењу породице и околине, јер се њихов брак доживљава као ‘издаја традиције’ или ‘слабљење идентитета’. Ови проблеми посебно долазе до изражаја у браковима између Срба и Албанаца, где терет историјског сукоба и даље снажно обликује ставове. У таквим заједницама, парови су неретко суочени с одбацивањем од стране родбине, задиркивањем деце, па чак и инцидентима физичког насиља, иако су они ређи. Због стигматизације многи бирају дискрецију, повучени живот и избегавање јавног експонирања, како би заштитили себе и породицу. У урбаним срединама атмосфера је толерантнија, док у мањим местима непријатности остају учестале. Укупно гледано, мешовити бракови у региону остају симбол границе између прошлости и будућности: с једне стране носе ризик предрасуда и осуде, а с друге представљају мост сарадње и доказ да су заједнички живот и љубав могући и упркос политичким и културним поделама“, закључује др Горан Башић.