Ауторски текст Горана Башића, објављен у „Радару“ 26. августа 2005.
Живимо у друштву које обележавају поделе, конфликти, одсуство емпатије и доминација технологије. Друштвене науке су у кризи и лако упадају у замке савремене либералне државе и уместо да пруже снажну и продорну „грмљавину“ која би преиспитивала темеље савременог света, оне све чешће западају у стерилну расправу о сопственој сврси и трошковима. А не би требало тако да буде…
Њихова кључна улога је да истражују, анализирају и критички оцењују сва достигнућа, од економских модела и политичких система, до друштвених вредности које обликују свакодневицу грађана. У државама које теже брзом економском расту и политичкој стабилности, независна интелектуална критика често се доживљава као препрека, а не као неопходан коректив. Тиме се сужава простор за иновативно мишљење и губи шанса да се друштво развија на основу знања, а не само тренутних интереса.
Одсуство јасног и снажног гласа друштвених наука посебно је видљиво у временима криза, када би оне требало да понуде шире разумевање узрока и последица, али и да обликују визију праведнијег друштва. Уместо тога, њихов глас све чешће постаје тих, прилагођен очекивањима доносиоца одлука и тржишта.
Природне науке могу да направе чудо, али не могу да одлуче коме то чудо припада и ту почиње смисао друштвених наука. Проблем је што се оне, уместо да буду морални и интелектуални коректив, пречесто повлаче пред политичким и тржишним притисцима
Уколико друштвене науке желе да поврате свој значај, потребно је да се врате основној мисији, да буду критичка савест друштва, да храбро преиспитују доминантне наративе и да подстичу расправу о томе какво друштво желимо да градимо. Без тог „грмљавинског“ тона, ризикујемо да останемо у тишини која погодује стагнацији, а не напретку.
Усвајањем Закона о науци и истраживању и оснивањем Фонда за науку очекивало се да ће се реформа нашег научног система приводити крају. Међутим, у међувремену се показало да ће се реформски процес суочавати са бројним искушењима и да више погодује природним наукама и технолошком развоју.
Шта вреди лек ако га сиромашни не могу добити
У јавности, природне науке уживају статус недодирљивих – оне праве софистицирана оружја, откривају нове планете, производе вирусе и вакцине, вештачка интелигенција и виртуална стварност су свакодневица. На друштвене науке се гледа с подсмехом, као на „причалице“ без практичне користи. То је опасна и погрешна перцепција јер без „писмених“ и стегама неспутаних социолога, политиколога, антрополога, филозофа, правника, технологије које хвалимо могле би постати оружје против нас.
та вреди лек ако га сиромашни не могу добити? Шта значи интернет ако служи за ширење мржње? Природне науке могу да направе чудо, али не могу да одлуче коме то чудо припада – ту почиње смисао друштвених наука. Проблем је што су друштвене науке саме пристале да буду „тихи пратилац“. Уместо да буду морални и интелектуални коректив, пречесто се повлаче пред политичким и тржишним притисцима.
Ако желимо друштво које користи технологију за опште добро, а не првенствено за профит и моћ, време је да престанемо с лажном хијерархијом наука. Природне и друштвене науке нису конкуренција, али ако друштвене науке остану у тишини, технологија ће владати без контроле. А историја нас учи да то никада не заврши добро.
Друштвене науке упозоравају на раст неједнакости, урушавање поверења у институције и пад квалитета образовања у Србији, али ти налази ретко постају основа јавних политика, чешће завршавају у фиокама, јер се не уклапају у дневне политичке приоритете или отварају непријатна питања
Свуда, па и у Србији јавне политике и друштвене науке требало би да буду природни савезници. Наука нуди анализе, податке и предлоге решења, док политика те налазе претвара у законе, програме и реформе. У пракси, међутим, тај однос је крхак, повремен и често фингиран. Друштвене науке упозоравају на раст неједнакости, урушавање поверења у институције, пад квалитета образовања и дубоке демографске промене. Ти налази ретко постају основа јавних политика – чешће завршавају у фиокама, игнорисани јер се не уклапају у дневне политичке приоритете или би отворили непријатна питања.
Ко добија, а ко губи
Задатак друштвених наука је да разоткрију како закони, програми и буџетске одлуке утичу на друштво – ко добија, а ко губи. Оне мере не само економске учинке, већ и последице по једнакост, људска права, поверење у институције. Међутим, пречесто се налазе у улози споредног саветника, а не главног архитекте реформи.
С једне стране, политичари све чешће гледају на друштвене науке као на сметњу – превише питања, превише критике, превише „незгодних“ података. С друге стране, део академске заједнице повлачи се у теорију, пише за затворене кругове и губи везу са реалним проблемима грађана. Резултат тог нездравог односа јавних политика и друштвених наука је то да се политике осмишљавају према дневним потребама политичких елита, а не према знању и доказима. Тиме губимо оно што би могло бити највећа предност савременог друштва – да одлуке буду засноване на подацима, а не на инстинкту и популизму.
Ако желимо одговорне јавне политике, друштвене науке морају да престану да буду пасивни посматрач. Оне морају постати јасан глас који се не може игнорисати – критички, независан и спреман да политичарима постави непријатна питања. Без тог гласа, политика остаје слепа, а друштво се креће без компаса.
Друштвене науке нису само збир научних дисциплина – оне су огледало у којем друштво види сопствене вредности, слабости и могућности. Утицај друштвених наука на свест друштва огледа се у три кључне димензије. Прва је критичко промишљање – способност грађана да не прихватају информације и наративе здраво за готово, већ да их преиспитују. Друга је емпатичко разумевање – увид у искуства и потребе других, што јача социјалну кохезију и толеранцију. Трећа је активно грађанство – идеја да свако има одговорност да учествује у обликовању заједнице, не само кроз изборе, већ и кроз свакодневне одлуке и интеракције.
Ако желимо одговорне јавне политике, друштвене науке морају постати јасан глас који се не може игнорисати – критички, независан и спреман да политичарима постави непријатна питања. Без тог гласа, политика остаје слепа, а друштво се креће без компаса
Друштвене науке имају и трансформативну моћ: оне не само да тумаче свет, већ подстичу промене. Студије о дискриминацији мењају законе; истраживања о сиромаштву обликују социјалне програме; анализе политичких система инспиришу реформе… Кроз образовни систем, медије и јавне дебате, оне утичу на то како грађани доживљавају себе, друге и заједницу којој припадају.
Хоћемо ли да да живимо у друштву које види, али не разуме
Ако желимо друштво са високом свешћу о правима, одговорностима и заједничком добру, друштвене науке морају бити у средишту јавног живота. Као што рекосмо, њихов глас треба да је громогласан, и то не само у академским круговима, већ и у медијима, учионицама, парламентима и на друштвеним мрежама. Без тог гласа, ризикујемо да живимо у друштву које види, али не разуме; чује, али не промишља; говори, али не учи.
Требало би имати у виду и то да у Србији псеудонаука не живи на маргинама, већ је често у ударним терминима, на насловним странама и у јавним дебатама. Од „алтернативне историје“ и „чудесних“ терапија, преко теорија завере о вакцинама и „тајним глобалним плановима“, па све до „стручних“ тумачења економије без икаквог емпиријског ослонца, псеудонаука успешно пуни празнину коју оставља повучена и медијски невидљива друштвена наука.
Друштвене науке у Србији ретко улазе у расправу са псеудонаучним тврдњама. Када и проговоре, често користе апстрактан језик који грађани не разумеју, док псеудонаучници нуде једноставна и драматична објашњење које плене јавност. Проблем није само у томе што грађани поверују погрешним информацијама, већ и у томе што се псеудонаука инфилтрира у јавне политике. Примери укључују доношење закона под утицајем непроверених „истраживања“, ширење моралне панике уместо аргументоване расправе, па чак и одлагање важних реформи због неоснованих страхова које распирују медијски присутни „стручњаци“.
У Србији псеудонаука не живи на маргинама, већ је често на насловним странама и у јавним дебатама. Тамо где друштвене науке ћуте, псеудонаука постаје глас разума, не зато што је тачна, већ зато што је гласнија. Тамо где наука не објашњава свет, псеудонаука га измишља
У друштву у којем друштвене науке ћуте, псеудонаука постаје глас разума, не зато што је тачна, већ зато што је гласнија. Ако желимо да грађани разликују чињенице од манипулације, друштвене науке морају изаћи из амфитеатара и часописа и ући у јавни простор на начин који је разумљив, директан и аргументован. Јер, тамо где наука не објашњава свет, псеудонаука га измишља.
Друштвене науке, ако желе да поврате снагу и релевантност, морају поново да подигну свој глас изнад шапата. И да буду спремне на „грмљавину“ која мења друштво.