У предавању Федрико Бурдман „Екстерналистички приступ зависности“ аргументисао је у прилог екстерналистичком приступу зависности.
Оштећење способности контроле понашања које је у вези с употребом дроге, лежи у срцу како клиничког тако и свакодневног појма зависности. Бурдман тврди се да се (делимични) неуспех способности у случају зависности најбоље да разумети не приписивањем интринсичним својствима делатника већ у начину на који делатник ступа у интеракцију са одређеним условима околине.
Он се залаже за екстерналистичко разумевање зависности. Његова полазна тачка је обиље доказа о значајном утицају друштвених и ситуационих фактора и фактора животне средине на степен до којег људи са зависношћу могу да контролишу своју употребу дрога. Он је разматрао неке од кључних емпиријских налаза: утицај социоекономског лишавања (депривације), ситуациони стресоре и доступност (или недостатак) алтернатива за награђивање, као и кључну терапеутску улогу друштвено-еколошких интервенција.
Основни циљ екстерналистичког приступа је да покаже да социо-еколошки фактори играју тако истакнуту улогу у одређивању клиничких исхода да би се могли прикладно оценити као конститутивни за сам феномен. Међутим, уместо да артикулише своје гледиште у смислу проблематичне узрочне/конститутивне разлике, он предлаже да се питање преформулише на следећи начин: да ли постоји релевантно близак могући свет у коме, с обзиром на другачији скуп спољашњих услова, неко коме је исправно дијагностификована зависност више не пати од смањене контроле? Предлаже да позитиван одговор даје довољно снаге идеји да је екстернализам исправан приступ зависности.
Предавање Федрика Бурдмана, Универзитет Алберто Хуртадо, Чиле, 21. је у низу семинара „Филозофија и психијатрија” у организацији Центра за филозофију Института друштвених наука.
