Разговор са Владимиром Никитовићем, објављен у Политици 10. јула 2025. године.
Првог дана јула Републички завод за статистику објавио је податке о броју рођене деце у 2024. години, који сведоче да је лане рођено најмање беба у новијој историји Србије – свега 60.845 деце уписано је у матичне књиге рођених, чиме је срушен још један негативан демографски рекорд. Нажалост, готово сви демографи и стручњаци који се баве виталном статистиком у нашој земљи, као и експерти Уједињених нација, уједињени су у истом закључку – демографски трендови остаће непромењени, а број рођених беба биће све мањи. Пад наталитета пре свега узрокује пораст одустајања од рађања – код млађих генерација више од 15 одсто жена и 25 процената мушкараца одустаје од родитељства због биолошких или психолошких разлога, као и одлагање рађања, јер пракса показује да каснији одлазак у породилиште смањује шансу за рађање другог и трећег детета. Осим тога, старосна структура нашег становништва веома је лоша, а садашњe генерацијe жена у репродуктивном периоду у просеку су за трећину мање од генерација њихових мајки, што резултира и мањим бројем рођених беба. То практично значи да, чак и када би просек рођене деце по једној жени у Србији преко ноћи дошао до просте репродукције, не би дошло до пораста наталитета.
Како у разговору за наш лист објашњава др Владимир Никитовић, научни саветник и управник Центра за демографска истраживања Института друштвених наука, који је уредник публикације „Становништво Србије – динамика и структуре” засноване на резултатима Пописа становништва 2022. године, последњи попис показао је да је, после више деценија стабилног нивоа, код млађих генерација опао просечан број деце које жена роди током свог фертилног периода.
„Код генерација рођених између 1940. и 1960. године стопа завршеног фертилитета, која показује колико деце једна жена заиста роди током свог репродуктивног периода, кретала се око 1,80 деце, а код генерација рођених између 1960. и 1982. та стопа континуирано је опадала приближивши се нивоу од 1,60 деце. Притом је вероватноћа да ће жена родити друго и треће дете и даље веома ниска – на нивоу је јужне Европе, која такође има ниске стопе фертилитета, а упола нижа него у западној Европи. Пад фертилитета код млађих генерација у високој је корелацији са каснијим уласком у родитељство, односно одлагањем рађања првог и другог детета, али оно што је такође карактеристично за генерације рођене након 1960. јесте чињеница да није дошло до тзв. надокнаде фертилитета у каснијим годинама, што значи да жене које су одложиле рађање углавном нису успеле да до своје 40. године роде троје деце које су планирале, а често ни двоје, већ су остале на једном детету”, објашњава наш саговорник.
Анализирајући основне узроке пада наталитета у Србији, он истиче да су главни узроци овог феномена пораст броја жена без деце и пад оних које су родиле друго дете. Пролонгирано школовање, тешкоће у проналажењу партнера, лабаве партнерске везе и све мање вредновање брака као институције – само су неки од разлога због којих млади одлажу одлазак код матичара и у породилиште. На одлуку о стварању или проширењу породице утицај има и партнерски однос, јер истраживања говоре да у приватној сфери није дошло до равноправности полова, што значи да је у нашој средини терет кућних и родитељских обавеза и даље доминантно на жени. На одлуку о рађању другог детета највећи утицај има женина процена да ли њен партнер дели обавезе у вези с дететом, али и присуство бака сервиса, односно (не)постојање довољно развијених институционалних система подршке родитељству. Начин на који је прва трудноћа била вођена, порођајно искуство и динамика породичног функционисања у прве две године живота детета такође су ствари о којима жена размишља пре него што донесе одлуку о проширењу породице.
„Када питате младе особе шта би их мотивисало да стварају или прошире породицу, они одговарају кров над главом и стални посао. Код нас су се удружили глобални и национални трендови – живот је постао скупљи, економска неизвесност већа, а родитељство захтевније у психолошком и социјалном смислу. На локалном нивоу, велика неизвесност на тржишту рада и превелики притисак на жену у приватној сфери, пре свега у већим градским срединама, доминантни су фактори који одлажу родитељство. Иако је једнократна материјална помоћ за рођење првог детета од 2006. до 2024. године повећана са 240 на 4.000 евра, ова мера очекивано није имала резултат када је у питању рађање првог детета, јер не само да на транзицију у родитељство утиче изузетно сложен сплет фактора – укључујући социопсихолошке и културолошке – већ су и економски предуслови за заснивање породице знатно изван домета једнократне помоћи, показују налази истраживања репродуктивног понашања жена и мушкараца на основу података добијених Пописом становништва 2022. године. Код млађих генерација које су под утицајем пронаталитетних мера од 2002. године није дошло до надокнаде одложеног рађања. Витални графикони бележе само благ пораст рађања трећег и четвртог детета, и то код нискообразованог становништва. Међутим, та мера подстиче веома дуго одсуствовање жена са тржишта рада, чиме се слаби финансијска моћ породице и развој детета – ако жена не ради десет година, колико добија финансијску помоћ државе за рађање трећег и четвртог детета, она се избацује са тржишта рада целу деценију, отац углавном мора да ради два посла и тако одсуствује из породице, а таква породица најчешће остаје у систему социјалне заштите, односно на државним јаслама”, упозорава наш саговорник
Он додаје да код млађих генерација које су практично завршиле репродукцију готово свака четврта високообразована жена и сваки трећи нискообразовани мушкарац у Србији немају децу – што је жена ниже образована има више деце, али ова законитост не важи за мушкарце. Што је мушкарац мање образован, мања је и шанса да ће се оженити и добити децу – чак три пута су чешће искључени из репродукције него нискообразоване жене. Подаци говоре да је високообразованим женама у Београду и нискообразованим мушкарцима без обзира на место живљења најтеже да остваре потомство – првима због додатних изазова у вези са усклађивањем породичних и професионалних обавеза, а другима јер је економски статус мушкараца и даље пресудан код заснивања породице, што је фактор типичан и за друге земље независно од степена њиховог социоекономског развоја.
