Nosioci slobodnih profesija, poput lekara, sve češće se nalaze u fokusu sudske prakse koja suptilno preoblikuje domen građanskopravne odgovornosti. Na ovaj trend, koji uvodi protivpravnost kao poseban uslov odgovornosti i istovremeno narušava ideju pretpostavke građanskopravne krivice, ukazala je Petra Stanojević, istraživačica pripravnica Centra za pravna istraživanja Instituta društvenih nauka.
Predavanje je bilo posvećeno građanskopravnoj odgovornosti nosilaca slobodnih profesija, poput lekara, koja nastaje zbog prouzrokovanja štete prilikom obavljanja profesije i u vezi sa njom. Kako ova odgovornost nije uređena posebnim pravilima, primenjuju se opšta pravila Zakona o obligacionim odnosima o subjektivnoj vanugovornoj odgovornosti. Prema tim pravilima, uslovi odgovornosti su postojanje štete, uzročne veze i krivice, uz načelno funkcionisanje pretpostavke krivice.
Međutim, kako je istaknuto u izlaganju, teškoće sa kojima se sudovi susreću prilikom određivanja merila profesionalne krivice dovode do stvaranja prakse koja u dva aspekta odstupa od postojećih pravila: s jedne strane uvodi protivpravnost kao poseban uslov odgovornosti, a s druge narušava ideju instituta pretpostavke građanskopravne krivice. Neustaljenost sudske prakse posebno je izražena u postupcima koji se odnose na profesionalnu odgovornost lica od kojih se očekuje stručnost i povećana pažnja u obavljanju delatnosti.
U parnicama iz oblasti medicinskog prava, sud bez izuzetka zahteva dokazivanje lekarske greške – bilo u obliku štetne radnje, bilo kao dodatnog uslova odgovornosti. U oba slučaja, potrebno je kumulativno postojanje greške i krivice. Sudovi pri tome koriste definiciju stručne greške iz Zakona o zdravstvenoj zaštiti, koja obuhvata dva elementa: neprimenu pravila medicinske struke i nesavesnost pri postupanju.
Nesavesnost u disciplinskom postupku, za čije potrebe je definicija i ustanovljena, predstavlja pojam preuzet iz krivičnog prava. Ipak, njena upotreba u građanskom pravu radi utvrđivanja vanugovorne odgovornosti zahteva prilagođavanje pojma krivice prirodi građanske odgovornosti. Na taj način, nesavesnost se posmatra objektivno, kao odstupanje od ponašanja koje se u društvu očekuje od lekara, te pojam lekarske greške faktički obuhvata i krivicu.
Prema pravilima o teretu dokazivanja iz Zakona o parničnom postupku, stranka ima obavezu da dokaže ono na šta se poziva. To znači da je na tužiocu teret dokazivanja štetne radnje, štete i uzročne veze. Kada se štetna radnja poistovećuje sa lekarskom greškom, tužilac mora dokazati i postojanje greške. S druge strane, uvođenje protivpravnosti kao posebnog uslova odgovornosti nosilaca slobodnih profesija proizilazi iz specifičnosti znanja i veština ovih profesija, koje sudije po prirodi stvari ne poseduju. Zbog toga se sudovi često oslanjaju na supsidijarne izvore radi donošenja adekvatne presude.
Analiza dosadašnje sudske prakse i pratećih teorijskih stavova pokazuje da dolazi do narušavanja prirode vanugovorne odgovornosti u postupanju nosilaca slobodnih profesija. Posledice takve prakse ogledaju se u otežanoj procesnoj poziciji oštećenih strana, ublažavanju odgovornosti nosilaca slobodnih profesija, narušavanju prirode subjektivne odgovornosti za štetu i obesmišljavanju instituta pretpostavke krivice.
Predavanje Petre Stanojević organizovano je u okviru ciklusa predstavljanja istraživanja novopridošlih koleginica i kolega u Institutu društvenih nauka.
