У оквиру циклуса представљања новопридошлих колегиница и колега у Институту друштвених наука, Александар Вукадиновић, истраживач-приправник Центра за правна истраживања, одржао је предавање на тему „’Смрт законодавца’ као изазов тумачењу права“.
Полазећи од тезе да модерну историју човечанства, а посебно европску историју, обележавају дубоки друштвени, политички, економски, технолошки, вредносни и правни потреси, предавач је указао на значај „области мишљења“, односно „области смисла“, као кључне сфере у којој треба тражити узроке тих промена. Последњих стотинак година историје европске мисли представљају, како је истакнуто, историју кризе смисла, вредности и значења, често означавану као историју нихилизма.
Та криза симболички је представљена кроз метафоре „смрти“ фундаменталних категорија и појмова који су вековима чинили основу човековог саморазумевања, а који су у последња два века радикално преиспитивани, критиковани и одбацивани без јасне алтернативе. У том контексту наведени су појмови „смрти Бога“ код Фридриха Ничеа, „смрти човека“ код Мишела Фукоа, „смрти аутора“ код Ролана Барта, као и „смрти смисла и значења“ код Жака Дериде.
Полазећи од става да филозофија права и теорија тумачења правних текстова нису изоловане дисциплине, већ специјализовани огранци филозофије и херменеутике, предавање је, кроз увођење метафоре „смрти законодавца“, настојало да наведене проблеме транспонује у сферу права. Кроз историјску анализу релативизације филозофских основа теорије правног тумачења, укључујући и концепте односа између текста и стварности, указано је на начине на које ови проблеми утичу на практичну примену права и могу произвести политичке ефекте на правни поредак, мењајући схватања поделе власти и субјекта суверенитета.
Током предавања представљене су три типологије теорије тумачења: однос текста и реалности, могућност интерпретатора да спозна смисао текста и етички однос према тексту, његовом аутору и значењу. Логоцентрични приступ тумачењу полази од безусловног поверења у аутора текста, његов ауторитет, пуноћу и непротивречност ставова, као и од уверења у могућност сазнања истинитог смисла текста, односно Логоса који је у њему изражен.
Насупрот томе, текстоцентрични приступ изолује текст од аутора, при чему смисао одређују контекст и предрасуде тумача. У том случају, чин спознаје смисла постаје чин самоспознаје, а тумачење не може претендовати на истинитост, иако је сам текст као целина знакова могућ само ако му претходи целина значења. Интерпретатороцентрични приступ иде корак даље, полазећи од становишта да интерпретатор произвољно уноси значење у текст, при чему уместо јединственог Логоса постоји игра бесконачних могућности значења.
За разлику од доминантних савремених теорија правног тумачења, које карактерише неповерење према законодавцу као извору значења, у предавању је заступан став интерпретативног реализма. Према том приступу, тумач је обавезан да открије значење које је аутор, односно законодавац, унео у текст, чиме се поново отвара питање ауторитета, смисла и граница правног тумачења у савременом праву.
