(1920–1990)
Јанковић је био директор Института друштвених наука од 1970. до 1972. године. Универзитетску каријеру почео је на Правном факултету у Сарајеву, а 1962. биранје за професора на Правном и Економском факултету у Нишу. Од 1970. био је редовни професор на Факултету политичких наука у Београду.
Предавао је на универзитетима у Француској, Немачкој, САД, Совјетском Савезу, Пољској, Румунији, Египту, Либији, Индији и другим земљама. Био је проректор Београдског Универзитета (1960–1965), оснивач је и први ректор Универзитета у Нишу (1965–1969) и члан Сталне европске конференције ректора (1966–1970).
Обављао је и бројне стручне функције; свакако најважније биле су чланство у Комисији за права човека УН-а од 1967. до 1972. године; председавање Специјалној групи експерата УН-а за права човека и чланство у Поткомисији против дискриминације и за заштиту права мањина УН-а од 1969. до 1975. године.
Одабрани радови:
- Увод у савремено међународно јавно право, Веселин Маслеша, Сарајево, 1953.
- Савремене међународноправне теме, Свјетлост, Сарајево, 1953.
- Основи међународног јавног права: увод и субјекти, Веселин Маслеша, Сарајево, 1958.
- Међународни односи и међународно право, Свјетлост, Сарајево, 1964.
- Теорија и стварност у науци о међународним односима, Савремена администрација, Београд, 1977.
- Интернатионал реlatионс анд хисторицал дисциплинес, Институте оф Интернатионал публиц лаw, Тхессалоники, 1977.
- Публиц интернатионал лаw, Трансlatионал Публисхерс, Неw Yорк, 1984.
- Балкан у међународним односима, Научна књига, Београд, 1988.
- Дипломатија: савремени систем, Научна књига, Београд, 1988.
