Борис Зихерл (1910–1976) био је први директор Института друштвених наука и на том месту задржао се првих неколико месеци рада Института.
Рођен је у Трсту. Од 1930. био је члан Комунистичке партије Југославије. Године 1932. уписао се на Правни факултет у Љубљани (дипломирао 1941), радио је у илегалном студентском покрету и бавио се новинарством, а 1932. постао је члан Комитета КПЈ за Словенију. Године 1934. осуђен је по Закону о заштити државе на четири године затвора, које је провео у Сремској Митровици. Године 1940. постао је члан ЦК КП Словеније. У априлу 1941. као један од комунистичких представника учествовао је на оснивачком скупу Освободилне фронте.
По завршетку рата био је једно време уредник Борбе, а потом председник Комитета за науку и школство у Влади ФНРЈ и поново почео да ради у Агитпропу ЦК КПЈ. Писао је политичке, пропагандне и идеолошке чланке и расправе за различите часописе, Борба, Дело, Комунист, Људска правица, Новоје времја (Москва), Народна ревија, Народна свобода, Теорија ин пракса, Впрашања нашега часа и друге.
Године 1947 и 1948 уређивао гласило Информбироа За трајни мир, за народну демократију. Од новембра 1948. до новембра 1950. године био је директор идеолошко-педагошке школе Институт друштвених наука у Београду, потом министар за науку и културу у Влади НР Словеније.
За редовног професора Филозофског факултета у Љубљани изабран је 1954. Године 1957. именован је за првог директора научног Института друштвених наука. На том месту остао је неколико месеци и за то време постављени су организациони и програмски темељи данашњег ИДН-а.
Од 1959. до 1964. године био је директор Института за социологију и филозофију при Универзитету у Љубљани, који је и основао. Након тога прешао је на тадашњој љубљанској Високој школи политичких наука где је до смрти предавао марксизам и социологију.
Дописни члан Словеначке академије наука и уметности постао је 1949, редовни 1958, а њен потпредседник 1975.
Добитник је бројних републичких и савезних награда, између осталог Ордена хероја социјалистичког рада (1970), Прешернове награде (1950 и 1958) и Награде АВНОЈ-а (1972).
Умро је 11. фебруара 1976. године у Љубљани.
(извор: Словеначки биографски лексикон,
Момчило Павловић „Институт друштвених наука – југословенска академија друштвених наука“)
Одабрани радови
- Osnovni problemi marksizma, 1934 (prevod dela Georgija Plehanova i predgovor)
- O Sovjetski zvezi, 1940.
- Tri razdobja v razvoju delavskega gibanja, 1943, 1944.
- France Prešeren – pesnik in mislec, 1949.
- Umetnosti in miselnost, 1956.
- Književnosti in družba, 1957.
- O humanizmu in socializmu, 1965.
- Ivan Cankar in naš čas, 1976.
- Zbrano delo, 1980, 1983, 1986, 1989.
