Михаило Ђурић (1925–2011) био је филозоф, социолог, универзитетски професор и академик Српске академије наука и уметности.
Посебно је познат по радовима о Ничеу и Хајдегеру. Био је редовни професор Правног факултета Универзитета у Београду и такође је предавао на неколико факултета и семинара у Србији и иностранству.
Докторирао је 1954. на Правном факултету Универзитета у Београду, где је исте године изабран за асистента; ванредни професор је постао 1964, а редовни 1969. Предавао је Историју политичких теорија, Општу социологију и Методологију друштвених наука.
Ђурић је удаљен с Универзитета, судски гоњен и осуђен на две године затвора јула 1972. (касније умањено на девет месеци) због говора одржаног марта 1971. у вези с уставним амандманима (касније објављеном у Аналима Правног факултета у Београду под насловом „Смишљене смутње“) и чланка „Камен раздора“ објављеном у часопису Уметност бр. 27–28 за 1971. годину.
Од 1974. до 1989. Ђурић је био научни саветник у Институту друштвених наука у Београду. У исто време активан је као гостујући професор филозофије на универзитетима у Бечу, Западном Берлину и Аугсбургу и држи предавања и на многим другим немачким и аустријским универзитетима. Године 1989. бива рехабилитован и враћа се на Правни факултет.
Од 1981. до 1991. био је директор интернационалних семинара о Ничеовој филозофији у Међууниверзитетском центру у Дубровнику. Од 1985. до смрти био је председник Научног већа Института за филозофију Филозофског факултета у Београду.
Добитник је Октобарске награде града Београда за 1990. годину. Био је члан Српске академије наука и уметности у Београду и Европске академије наука и уметности у Салцбургу.
(Извор: Википедија)
Одабрани радови
- Идеја природног права код грчких софиста, 1954.
- Хуманизам као политички идеал: оглед о грчкој култури, 1968.
- Проблеми социолошког метода, 1962.
- Социологија Макса Вебера, 1964.
- Искуство разлике: суочавања с временом, 1994.
- Стихија савремености, 1997.
- Ниче и метафизика, 1984.
- Путеви ка Ничеу: прилози филозофији будућности, 1992.
- Изазов нихилизма, 1986.
- О потреби филозофије данас: филозофија између Истока и Запада, 1999.
- Порекло и будућност Европе, 2001.
- Крхко људско добро: актуелност Аристотелове практичке филозофије, 2002.
- Mythos, Wissenschaft, Ideologie: ein Problemaufriss, Амстердам 1979.
- Nietzsche and die Metaphysik, Берлин 1985.
- Kunst und Wissenschaft bei Nietzsche, Würzburg, 1986.
- Nietzsches Begirff der Philosophie, Würzburg, 1990.
- Die Serbische Philosophie heute, München, 1993.
