Љубомир Тадић (1925–2013) био је професор филозофије, академик и члан САНУ-а. Најзначајнији допринос је дао у филозофији права, политичкој науци, теорији реторике, теорији јавности и јавног мњења.
Академску каријеру Тадић је започео 1954. године као асистент на Правном факултету у Сарајеву, где је убрзо постао и ванредни професор. Као научни саветник, 1962. почео је да ради у Институту друштвених наука.
Од 1963. до 1975. године радио је као редовни професор на Филозофском факултету Универзитета у Београду. Био је члан Савета часописа Praxis, један од покретача часописа Praxis International и један од организатора Корчуланске љетне школе.
Године 1968. био је један од предводника студентског протеста, а 1974. је удаљен с факултета. Један од оснивача Института за филозофију и друштвену теорију Универзитета у Београду. Од 1981. радио је као научни саветник, прво у Центру за филозофију и друштвену теорију при Институту друштвених наука, а потом у Институту за филозофију и друштвену теорију, где се и пензионисао.
Од 1985. је био дописни, а од 1994. редовни члан Српске академије наука и уметности.
Осамдесетих година је са Добрицом Ћосићем учествовао у покушају покретања опозиционог листа Јавност, а био је и међу оснивачима Одбора за одбрану слободе мисли и изражавања. Један је од 13 оснивача Демократске странке у децембру 1989. године. Од 1991. подржавао је свесрпско уједињење и заговарао подршку Србије ратним напорима у Босни и Херцеговини и Хрватској. Био је члан Сената Републике Српске.
Добитник је Седмојулске награде, 1990. године, Ордена заслуга за народ другог реда, Ордена рада са златним венцем и Медаље за храброст.
(извор: Википедија, Институт за филозофију и друштвену теорију)
Одабрани радови
- Филозофске основе правне теорије Ханса Келсена: прилог критици „Чисте теорије права“, 1962.
- Предмет правних наука, 1966.
- Поредак и слобода: прилози критици политичке свести, 1967.
- Традиција и револуција, 1972.
- Право, природа и историја, 1977.
- Филозофија права, 1983.
- Да ли је национализам наша судбина, 1986.
- Ауторитет и оспоравање, Филип Вишњић, 1987.
- Оглед о јавности, Универзитетска ријеч, 1987.
- Наука о политици: основни појмови и проблеми, 1988.
- The Comintern and the National Question in Yugoslavia, 1989.
- Јавност и демократија, 1990.
- О великосрпском хегемонизму, 1992.
- Реторика: увод у вештину беседништва, 1995.
- Политиколошки лексикон: основни појмови науке о политици, 1996.
- Полемике, 2000.
