Коста Чавошки (1941), правник, теоретичар права и политичар, пензионисани је професор Правног факултета Универзитета у Београду и редовни академик Српске академије наука и уметности, секретар Одељења друштвених наука САНУ-а и члан Крунског савета престолонаследника Александра Карађорђевића.
Дипломирао је на Правном факултету у Београду 1960. По дипломирању запослио се као члан Председништва Централног комитета Савеза комунистичке омладине Србије, а потом као међународни потпредседник Савеза студената Југославије. Године 1968. укључио се у студентске демонстрације. Магистрирао је 1969. године, а 1970. године изабран је за асистента. Докторирао је 1973. Марта 1973. године осуђен на пет месеци затвора, условно на две године
Запослио се 1977. године у Институту за упоредно право у Београду. Заједно са Добрицом Ћосићем је 1984. године основао и написао програм Одбора за одбрану слободе мисли и изражавања,
Од 1987. до 1990. године, Чавошки је радио у Центру за филозофију и друштвену теорију Института друштвених наука. На Правни факултет Универзитета у Београду је враћен 1. јануара 1991. у својству редовног професора. Пензионисан је 2009. године.
За дописног члана Српске академије наука и уметности је изабран 30. октобра 2003. године, а за редовног члана 5. новембра 2015.
Припадао је групи од 13 интелектуалаца која је 1989. године обновила рад предратне Демократске странке. Оснивач је Српске либералне странке. Од 1996. до 2009. године, Чавошки је био члан Сената Републике Српске. Учествовао је у раду Тима за одбрану Радована Караџића пред Међународним кривичним судом за бившу Југославију у Хагу.
Добитник је Награде Милош Црњански, 1991. године и Награде Миодраг Јовичић, 1999.године.
(Извор: Википедија)
Одабрани радови
- Филозофија отвореног друштва: политички либерализам Карла Попера, 1975.
- Тито – технологија власти, 1991.
- На рубовима српства: српско питање данас, Терсит, 1995.
- Затирање српства, 1996.
- Half a Century of Distorted Constitutionality in Yugoslavia, 1997 .
- Хаг против правде (изнова): случај др Радована Караџића, 1997.
- Моћ и превласт: Тукидидова политичка мисао, 2015.
