Богумил Храбак (1927–2010) био је активан у Народноослободилачкој војсци од октобра 1944. до децембра 1945. Студирао је филозофију, а затим историју на Филозофском факултету у Београду (1946–1951). Био је асистент на Одељењу за историју Филозофског факултета у Београду (1951–1957). Докторску дисертацију одбранио је на Филозофском факултету у Сарајеву 1957.
Након докторирања, радио је у Војноисторијском институту, а затим у Институту друштвених наука. Потом, прво као ванредни, а затим и редовни професор радио је на Филозофском факултету у Приштини (1965–1979). Ту је утемељио Одељење за историју, на чијем је челу био осам година. Један је од оснивача Научног друштва Косова.
Краће време био је директор Института за историју радничког покрета (1976–1977). На Филозофском факултету у Новом Саду, радио је као редовни професор (1979–1993). Био је редовни члан Академије наука и уметности Косова (1978–1992).
После пензионисања, хонорарно је предавао на Филозофском факултету у Никшићу, Бањалуци, на постдипломским студијама у Приштини и Косовској Митровици.
У средишту његових истраживања биле су теме из привредне историје позног средњег века, турско-млетачки односи, Први српски устанак, Први светски рат, привредна и политичка историја Краљевине Југославије и спољнополитичка активност социјалистичке Југославије до 1965. Његова библиографија броји више од 600 наслова.
(извор: Википедија)
Одабрани радови
- Записници са седница Делегације Краљевине СХС на мировној конференцији у Паризу 1919–1920, 1960 (заједно са Богданом Кризманом).
- Србија 1918: Политика и напори Србије у ратној 1918. години, 1968 (са Д. Јанковићем).
- Извоз житарица из Османлијског царства у 14, 15. и 16. столећу, 1971.
- Арбанашки устанци 1912, 1975.
- Записници Министарског савета Србије 1915–1918, 1976 (са Д. Јанковићем).
