Радослав Ратковић (1921–2013), после завршене београдске Мушке гимназије завршио је Правни факултет 1949. године, а дипломирао је и на Институту друштвених наука 1951.
Докторат политичких наука стекао је на Правном факултету у Београду 1963. Почетком 1960. с професором Најданом Пашићем, формирао је Високу политичку школу, прву наставно-научну установу те врсте у Југославији, а 1965. постао је њен директор. Касније, 1968. године, школа је прерасла у Факултет политичких наука, а Ратковић је изабран за првог декана. На ту дужност је биран више пута.
Радио је у листу Млади борац, а био је и један од оснивача новог НИН-а 1951. године. На Петом конгресу Савеза комуниста Србије, биран је за члана Централног комитета СКС. Једно време, био је саветник за културу код Милована Ђиласа. Године 1959. објавио је рад Социјалистичка мисао и облици његове деформације.
Био је управник Центра за социолошка истраживања Института друштвених наука (1970–1971). Био је и председник Уставног суда Србије. С Најданом Пашићем је био аутор такозване Плаве књиге о уставном положају Социјалистичке Републике Србије и њеном асиметричном односу с покрајинама (1977), интерног документа на основу кога је српско руководство иницирало расправу о промени Устава из 1974, посебно оног дела који се односи на положај покрајина Војводине и Косова.
Промотери те уставне иницијативе били су тадашњи српски руководиоци Драгослав Марковић, Милош Минић и Петар Стамболић. Судећи по примедбама исписаних на маргинама једног примерка те студије, Едвард Кардељ, творац Устава из 1974., сложио се с неким од аргумената изнетих у њој, али остале републике нису прихватиле ту иницијативу, па је она скинута са дневног реда. Та уставна полемика је ипак отворена за јавност после Титове смрти, односно побуне на Косову 1981. године, и послужила је као повод да се отвори питање уставног положаја Србије у СФРЈ.
И у одмаклим годинама, професор Ратковић је био потпредседник Савеза антифашиста.
