Mеђународна научна конференција: Одрживи опоравак у постпандемијској ери – изазови зелене економије је одржана 7. и 8. децембра, у организацији Центра за економска истраживања Института друштвених наука у Београду, Института за социолошка, политичка и правна истраживања Свети Ћирило и Методије Универзитета у Скопљу и Међународне организације рада, путем Зоом платформе.
Очекиване економске последице климатских промена су смањене стопе запослености и приходи домаћинстава у традиционалним индустријама. Истовремено, потребна су огромна капитална улагања за трансформацију ка зеленој економији, што изискује веће порезе (што је мање вероватно) или повећање јавне потрошње. Пораст јавне потрошње доводи до раста јавних дугова и обично је праћен експанзивном монетарном политиком, што је тренутно заступљено у многим земљама. Ризик од инфлације све више прети да интензивира прерасподелу дохотка између богатих и сиромашних грађана, чиме се неједнакости додатно повећавају.
Питање је који пут ће изабрати владе, пре свега у земљама са највећим утицајем на животну средину попут САД, Кине, Индије. Један је да се настави са обећањима уз мало практичних акција, док је алтернатива радикална трансформација модела развоја. Главна препрека економској трансформацији је перцепција доносилаца одлука да трансформација ка заштити животне средине може наштетити економском расту. Стога је кључно питање да ли су економски развој и заштита животне средине у сукобу или не.
На конференцији се расправљало о међузависности између загађења мереног емисијом гасова стаклене баште по јединици бруто домаћег производа и нивоа економског развоја мереног порастом бруто домаћег производа по глави становника. Ако зелена политика захтева жртвовање економског развоја, тешко је очекивати да већина земаља примењује скупе еколошке стандарде. Међутим, ако се два стратешка циља као што су смањење загађења и економски развој не супротставе, онда бисмо могли бити оптимистичнији у погледу наше будућности.
Посебан део конференције био је посвећен томе како су земље Европске уније одговориле на Европски зелени договор у сектору од критичног значаја као што је енергетика. Разговарало се и о томе како промовисати одрживи економски развој уз улагања у природни капитал и обновљиве изворе енергије. Наши говорници су представили полуге зелене политике доступне владама да стимулишу зелени раст, нарочито оне које утичу на пољопривредну политику и потрошњу хране. Јавне набавке су препознате као потенцијално моћан инструмент за промовисање зеленог раста, међутим, нивои прихватања зелених набавки су различити међу различитим нивоима администрације.
Повећање запослености у гранама производње фосилних горива, као што је експлоатација угља, изгледа као претња за мање образоване и слабије плаћене раднике у другим индустријама. У САД су се зараде високообразоване радне снаге „опоравиле“ од утицаја пандемије много брже него зараде мање образоване радне снаге, које још увек заостају за нивоима из периода пре пандемије. Да ли ће нове зелене индустрије моћи да апсорбују вишкове на тржишту рада? Да ли би ризици и терети транзиције остали неравномерно распоређени не само између послодаваца и радника, већ и између различитих категорија радника и тако повећавали неједнакости у будућности? О свим тим темама разговарало се на сесији која се бавила зеленим пословима и транзицијом тржишта рада.
