Деца жртве масовних убистава

У оквиру циклуса предавања “Нови погледи, перспективе и истраживања теорије рода” Студијско истраживачке групе за родну равноправност и јавне политике ИДН, др Зорица Мршевић, научна саветница Института друштвених наука у пензији, одржала је 12. априла 2022. године онлајн предавање „Деца жртве масовних убистава“.

Представљена је паралелна анализе две основне категорије деце као жртава масовних убица. Први и најбројнији тип су деце школског узраста, несродних са убицом, која страдају у оружаним/бомбашким нападима на школе. Дешавају се најчешће у Америци, спорадично и у Европи, а од земаља трећег света, највише у Нигерији. Други тип деце жртава масовних убистава су страдају у масовним убиствима чланова породице, углавном примарно мотивисана фемицидом. Др Зорица Мршевић је указала да су она у већини случајева у сродству са убицом и/или убијеном а страдају највише зато што су се нашла на месту масакра. Ове две категорије деце жртава масовних убиства ретко не стављају у исту компаративну раван, јер се сматрају дијаметрално различитим. Истакнуто да је управо то био циљ излагања: да кроз родну анализу убица (увек и искључиво мушкараца) укаже на постојање сличности ова два типа, која може да се види у хегемонистичком типу маскулинитета као карактерном профилу масовног убице оба типа. Они се понашају као господари живота и смрти свих у околини, у уверењу да имају „легитимно“ право на кажњавање и егзекуцију „криваца“. И једном и другом типу масовних убистава деце погодује друштвени контекст у коме постоји високо толерисан, чак негован, насилнички модел маскулинитета.

Током предавања указано је да масовне убице обе категорије деце убијају одједном, најчешће ватреним оружјем,  испољавајући свој убилачки бес у настојању да убију што више особа. Услед изненадности и краткотрајности извршења, жртве немају много (или уопште) могућности ни времена да се спасу, побегну, одбране, сакрију. И породичне као и школске убице најчешће и сами губе живот после извршеног масакра, чешће тако што изврше самоубиство након извршених убистава или ређе, што губе живот у сукобу са снагама реда. Др Мршевић је посебно аналиазирала случајеве масовних убистава деца, од иностраних оне који су потресале јавност у Америци, Немачкој, Финској, Шкотској и Нигерији. Од домаћих, породичних масовних  убистава деце који прате фемициде, поменути су нпр. случајеви из Лесковца, Хоргоша, Јабуковца,  Велике Иванче, Мола, Барича, Лучана.

У дискусији је објашњена разлика по којој су масовна убиства три и више особа на истом месту, без пауза, тј. периода „хлађења“ између појединачних убистава, за разлику од серијских убистава где постоји временски размак између појединих убистава. Указано је да не постоји типичан профил детета жртве, да деца било ког узраста, расе, религије, пола или социо економског статуса, могу постати жртве масовних убица оба типа. Највише пажње у дискусији је поклоњено мотивима масовних убица као и могућности превенције таквих случајева. Закључено је да масовна убиства деце оба типа припадају родно заснованом насиљу, јер су убице искључиво мушкарци, посебно насилно профилисани као хегемонистичког маскулинитета.