У Београду је 2. октобра 2020. године преминула Љиљана Баћевић, дугогодишња управница Центра за политиколошка истраживања и јавно мнење Института друштвених наука.
Рођена 1940. у Сарајеву, своје академско образовање је започела у области психологије, али су њена вокација били друштвени феномени који су захтевали мултидисциплинирани приступ. Тако је након студија психологије на Филозофском факултету у Београду (1963.), изабрала магистарске студије из области комуникологије у Љубљани (Факултут за социологију, политичке науке и новинарство, 1969.), да би докторирала на Факултету политичких наука у Београду (1986.).
Њену научну каријеру је недвосмислено одредио Центар за политиколошка истраживања и јавно мнење (ЦПИЈМ) Института друштвених наука у којем је провела свој целокупни радни век. Прикладније је рећи: она је одредила њега. Као приправница је 1963/64. године учествовала у формирању ове прве институције те врсте не само у Југославији, већ и у тадашњем социјалистичком свету. У њему је била ангажована у свим његовим програмима рада, који су у почетку били усмерени ка пионирском раду покретања научног истраживања јавног мнења о економским, политичким и социјалним питањима и развоју одговарајуће методологије. Касније су се они ширили на истраживања друштвених елита, етничких односа, омладине, вредности, медија, политичког и изборног понашања грађана, теоријско-методолошка истраживања и издавачку делатност.
Поставши управница Центра 1989. године, Љиљана Баћевић је својим руковођењем значајно унапредила његова емпиријска истраживања, проширила међународну сарадњу, повећала видљивост Центра и његових истраживача у домаћој и страној академској и широј јавности и допринела развијању јавно-мнењске културе у Србији. У новим околностима вишепартијског политичког система, Центар је постао референтна тачка за пред- и постизборне анализе и за истраживања политичких опредељења грађана. Њена је заслуга и у стварању прве електронске базе података емпиријских истраживања у друштвеним наукама.
Учествовала је у више од стотину, а руководила са неколико десетина научних пројеката који су се бавили истраживањима јавног мнења, медија, културе, међунационалних односа, религија, елите и политичке културе. Последњи у низу је био међународни пројекат испитивања перцепције демократије међу грађанима Србије, када је у седамдесетој години исказала исту преданост раду, аналитичку оштроумност, прецизност и стилско мајсторство као и у деценијама пре тога.
У Центру је Љиљана увек била своја на своме. Свакодневно је долазила у канцеларију, коју је називала својом „дневном собом”, и у којој је са подједнаком пажњом неговала многобројне биљке и радила на увођењу најновије компјутерске технологије за обраду података. Када је са својих 65. година, и након више од четрдесет година проведених у Институту друштевних наука, требало као виша научна сарадница да напусти ту своју дневну собу и оде у пензију, Љиљана Баћевић је именована за амбасадорку Србије у Грчкој, тако да је своју каријеру завршила радећи додатне четири године у Атини.
Као научница Љиљана је била витез свога позива. Али није само професија испуњавала њен живот. Била је и неуморни читалац и велики познавалац стране и домаће књижевности. Била је љубитељ античке историје, посебно грчке и египатске. Обожавала је и редовно посећивала позоришта. Путовала је на ликовне изложбе у светске престонице, понекад само на један дан. Волела је – вероватно највише од свега – своју ћерку, Јану Баћевић.
За собом је оставила многобројне научне публикације: монографије, чланке, зборнике, емпријске анализе, а била је и добитница годишње награде за научно дело из области масовног комуницирања 1973. и 1987. године. Но, онај ко је Љиљану Баћевић познавао, зна да она свему томе не би придавала велики значај. Баш као што ни својој смрти није придавала значај, нити је сматрала да је њен одлазак, за који је у последњим месецима знала да је известан, вредан чак ни успутне опаске. Отишла је мирно и одлучно, ненаметљиво и достојанствено и пре свега са стилом – исто онако како је увек живела и јавно иступала.