На први поглед, мањинама у Србији „цветају руже“ и тешко је разумети незадовољство које припадници националних мањина често исказују у јавности. Међутим, података на основу којих би се проверило какав је заиста положај припадника националних мањина нема. Нико их не прикупља, државна статистика прикупља основне демографске податке који се односе на националне мањине, а органи јавне власти у чијем интересу је да постоје подаци који су у вези са националности грађана не постоје, не прикупљају их или то чине спорадично. Како би се утврдило шта је реалност, а шта претпоставка, Институт друштвених наука спровео је истраживање „Социјална дистанца етничких заједница у Србији“.
БРАК И СУЖИВОТ
Етничка дистанца, када је реч о браку, највећа је између припадника српске и албанске националности. Само трећина испитаника Срба (31 одсто) прихватило би брак са Албанцем или Албанком. Тврде да би такав брак склопило само 6,8 одсто припадника српске националности.
Са друге стране, ставови припадника албанске националне мањине још су оштрији, па би само 26,4 одсто припадника те националне мањине склопило брак са припадницима српске националности. Када је реч о њиховим сународницима, очекивања су још мања – претпостављају да би исто учинило само 2,1 одсто Албанаца.
Уздржаност Срба према идеји брака са Ромима такође је велика, јер би такав брак склопило само 25,5 одсто, а само 7 одсто њихових комшија и пријатеља. Најмање резерве у вези са мешовитим браком Срби имају према припадницима словачке мањине, јер би 61 одсто испитаника српске националности прихватило брак са Словацима, а сматра да је на то спремно и 41 одсто сународника.
Ни уздржаност Рома према мешовитим браковима са другим етничким заједницама, осим српске, није много мања. На дуготрајно сучељавање са дискриминацијом и друштвено „одбацивање“ Роми, за које се верује да су лако прилагодљиви и склони етничкој мимикрији, одговарају затварањем.
Сличне ставове имају и испитаници словачке националне мањине, које карактерише сличан степен затворености заједнице.
На суживот са Албанцима пристало би скоро две трећине испитаника српске националности (63,9 одсто), али исти испитаници претпостављају да је то прихватљиво за свега 25 одсто њима блиских особа из српске заједнице. С друге стране, Албанци нису одушевљени суживотом са другим нацијама: са Бошњацима би, према критеријуму претпостављених ставова сународника, у истој земљи живело њих 60 одсто, са Србима, Хрватима, Румунима, Словацима и Мађарима око 40 одсто, а са Ромима само трећина испитаника.
Хрвати су заједница која по свим модалитетима изражава најнижу социјалну дистанцу према другима, али ни одступања у њиховим ставовима нису безначајна: брак са Албанцима и Ромима би прихватило њих 26 одсто, у суседству са Ромима би живело 37 одсто, а са Албанцима око 50 одсто суседа и пријатеља испитаника хрватске националности.
ПРЕДСЕДНИК, НАСТАВНИК, ЛЕКАР
Да ли бисте прихватили Албанца за председника, а Рома за изабраног лекара – питања су на која су одговарали испитаници када је реч о друштвеним улогама у оквиру истраживања Института друштвених наука.
Одговори указују на низак ниво међусобног поверења испитаника према припадницима других националности за обављање државних функција, нешто виши ниво поверења у вези са обављањем јавних функција у локалној заједници и релативно висок степен поверења у обављање друштвених улога попут наставника и изабраног лекара. Међутим, испитаници из свих етничких заједница не исказују пун степен поверења у припаднике „других“ на местима изабраног лекара и наставника своје деце, што би у добро интегрисаном друштву било очекивано.
Прецизније речено, Роми и Албанци су заједнице према којима је социјална удаљеност највећа јер би 24 одсто Срба, 39 одсто Мађара, 41 одсто Румуна, 28 одсто Рома, 53 одсто Хрвата, 34 одсто Словака и 41 одсто Румуна прихватило Албанца за председника Србије, а Рома као изабраног лекара изабрало би 70 одсто грађана српске националности, 51 одсто албанске, 65 одсто бошњачке, 56 мађарске, 66 одсто словачке, 75 одсто румунске и 77 одсто хрватске.
ВЕЧИТИ ПРОБЛЕМ – ДИСКРИМИНАЦИЈА
Српско друштво је оптерећено дискриминацијом на националној основи. Тако би у једну реченицу могао да стане закључак који произилази из истраживања Института друштвених наука. Са дискриминацијом се суочавају сви – и припадници српског народа и припадници националних мањина. Најчешћа је дискриминација у неформалним контактима, у школи или на послу, док се ти проблеми ређе јављају у органима јавне власти где грађани остварују права.
Више од половине испитаних Албанаца (59,6 одсто) и Бошњака (56,4 одсто) више се од десет пута суочило са дискриминацијом на националној основи у неформалним контактима.
Исту врсту дискриминације доживело је чак 66 одсто испитаника ромске националности и 56,4 одсто испитаника припадника хрватске националне мањине. Испитаници румунске националности су се са овим обликом дискриминације сусрели у 77,2 одсто случајева, а испитаници словачке националности 33,8 одсто.
Занимљиво је и да је трећина испитаника српске националности такође доживела дискриминацију на националној основи у свакодневним контактима са суграђанима.
Могло би се рећи да је степен дискриминације у школи за нијансу нижи. На својим леђима ту врсту дискриминације више од десет пута осетило је мало више од трећине испитаних припадника албанске националности (34,7 одсто), слично је и са Хрватима (29,2 одсто) и Србима (23 одсто), проценат је нешто већи код Мађара (44,6 одсто). Та врста дискриминације је код Рома најзаступљенија – 50,9 одсто.
Ништа боље није ни на послу, односно приликом тражења посла. И у овом случају Роми су најпогођенији – њих 57 одсто су више од десет пута осетили дискриминацију приликом тражења посла, а њих 59,7 одсто је на радном месту било у истом положају. Не заостају ни Албанци – са дискриминацијом приликом тражења посла суочило се 37,8 одсто испитаника, а њих 22,6 одсто се са истом врстом дискриминације и истом учесталошћу суочило на радном месту. Око четвртина испитаника хрватске националности се до десет пута суочило са истим врстама дискриминације.
МАЊИНСКО НЕЗАДОВОЉСТВО
Националне мањине, изузев Мађара, нису задовољне ни остваривањем признатих права и радом националних савета.
Петина испитаника ромске националности је задовољна радом Националног савета Рома, а чак 73 одсто њих није. Трећина Бошњака је задовољна радом своје мањинске самоуправе, а лоше мишљење о њеном раду има 58 одсто Бошњака.
Слична је ситуација у вези са мишљењем мањина о раду националних савета који их заступају у вези са остваривањем права на културну аутономију. Изузетак је Национални савет мађарске националне мањине који подржава 60 одсто испитаника, а не подржава га 16 одсто.
Већина мањинских испитаника сматра да мањинске самоуправе немају велике заслуге у вези са остваривањем признатих права и да не остварују директан утицај за непосредно остваривање у свом окружењу.
Због свега тога, припадници националних мањина се залажу за децентрализацију организације националних савета, односно сматрају да би ефикасније остваривали права на очување властите културне аутономије уколико би на то директно утицали. Зато се залажу да се бирају и одговарајућа мањинска тела на локалном и месном нивоу у чијем раду би непосредно учествовали.
ПОТЕНЦИЈАЛ ЗА ПРОМЕНЕ
Из истраживања Института друштвених наука произилази и да је интеграциони потенцијал српског друштва упркос показаној социјалној удаљености етничких заједница делимично очуван.
То потврђује податак да је већина припадника националних мањина двојезична и да су националне мањине, осим албанске, јаче везане за Србију него за земље порекла. Та разлика није велика у вези са осећањима испитаника бошњачке, хрватске и мађарске националне мањине, али је значајна код испитаника румунске и словачке националности. Приврженост Рома Србији је највећа, али с обзиром на ниску свест припадника ромске националне мањине о земљи порекла и конфузију која постоји у литератури и политикама у вези са тим, није испитивана везаност за земљу (земље) порекла.
Уколико би се, на пример, играла утакмица која сучељава интересе Србије и матичне државе, емотивни ставови испитаника указују на то да би испитаници у свим случајевима подршку дали тиму који је бољи, али и то да би одређени део испитаника словачке и румунске националне мањине предност дао србијанском тиму, а да би припадници свих осталих националних мањина предност дали тиму из земље порекла.
Ипак, изазов на путу интеграције свакако је ненаклоност припадника српске заједнице према „мешовитим“ браковима и неповерење припадника националних мањина који најчешће нису спремни да напусте место живљења и настане се у средини у којој нису окружени сународницима, чак иако би им се понудило напредовање у каријери и изузетно повољни финансијски услови.
Интеграционе везе слаби и став српског становништва о „мешовитом“ браку са другима и дискриминација на националној основи са којом се суочавају припадници свих етничких група.
У анкетном истраживању Института учествовало је 2130 припадника српске заједнице и 759 припадника поменутих националних мањина.
Аутор Горан Башић, директор Института друштвених наука
