Емпатијско разумевање и уживљавање у патолошка искуства пацијента од психијатра или експерта има своје границе и не омогућава да се искуство другог проживи субјективно, те се мора поштовати разлика у проживљеном свету Другог како не би дошло до наношења епистемичке штете пацијенту, закључила је Лусијен Спенсер у предавању „Епистемичке штете емпатије у феноменолошкој психопатологији”.
У предавању одржаном 4. октобра, истраживачица на постдокторским студијама на Институту за ментално здравље Универзитета у Бирмингему, критиковала је Јасперсов појам емпатијског разумевања. Полазећи од тог традиционалног става о смислу и значају емпатије при покушају разумевања патолошких искустава психијатријских пацијената, преко модерних приступа из феноменолошке психопатологије, ауторка је покушала да покаже да је уживљавање има своје границе које онемогућавају да се психијатар уживи у искуства пацијента. Ако се клиничари превише ослањају на Јасперсово емпатијско разумевање ово може довести до супротног ефекта – погрешног разумевања и погрешног постављања дијагнозе. То важи и за модерне облике становишта која се надовезују на Јасперсову теорију, по којима се кроз „радикалну емпатију” или „емпатију другог реда” могу разумети на искуственом нивоу и такви тешки психијатријски поремећаји као што је схизофренија.
Потребно је поштовати разлику која мора да постоји у патолошком субјективном искуству пацијента и само пацијент може допринети својим искуственим знањем. Не сме се мешати искуствено и клиничко знање, а ово друго припада психијатру који са собом доноси методолошку и терапијску стручност, као и познавање узрочних процеса психијатријских поремећаја. Ауторка наглашава да клиничар не може имати боље проживљено искуство и разумевање од самог пацијента, сем ако сам нема исти поремећај. Када сматра да боље или једнако познаје искуство пацијента, клиничар наноси посебан вид епистемичке штете пацијенту, јер маргинализује њега и његово искуствено знање које може пренети о својој болести. У живој дискусији о овим контроверзним темама, поред психијатара и филозофа, учествовала је и особа са проживљеним искуством биполарног поремећаја.
Предавање Лусијен Спенсер шесто је у оквиру семинара „Филозофија и психијатрија” Центра за филозофију Института друштвених наука. На семинару тежимо да дамо прилику млађим колегама, студентима докторских студија, да презентују своје радове и унапреде их у дискусији која следи после сваког предавања.
