Током 19. века антимилитаризам је израстао у једно од основних начела левице. Међутим, однос левице према рату и насиљу се мењао током протекла два века, једним делом јер се мењала природа ратова, а другим делом јер се мењала перцепција левице у вези са схватањем сопствене одговорности према рату, истакла је Ирена Ристић у свом предавању о односу левице према рату, одржаног у Институту друштевних наука.
Док су на почецима институционализоване политичке левице у 19. веку ратови били сукоби империја за хегемонску превласт, коју је левица саму по себи одбијала, у 20. веку нестајањем империја и великих сила ратови почињу да се воде зарад националних интереса, често изазвани различитим идеологијама и светоназорима. Тада политичка левица почиње не само да заузима позицију међу сукобљеним странама већ и сама постаје активан учесник грађанских (Шпанија), глобалних (Други светски рат) и антиколонијалних ослободилачких ратова.
Обележена увек и унутрашњим сукобима у погледу употребе и легимитизације насиља, левица крајем 20. века, завршетком Хладног рата и дефинисањем људских права треће генерације, дефинитивно престаје да делује само као учесник и почиње активно да заговара војне интервенције односно војно учешће (Косово 1999, Украјина 2022). Ирена Ристић је на примеру руске агресије на Украјину затим показала главне политичке и идеолошке дилеме као и поделе унутар (савремене) политичке левице.
Предавање је одржано 5. јула у Институту друштвених наука, у оквиру циклуса Регионалне чајанке „Левица“ који се организује у сарадњи с Академском мрежом за сарадњу у Југоисточној Европи.
