Носиоци слободних професија, попут лекара, све чешће се налазе у фокусу судске праксе која суптилно преобликује домен грађанскоправне одговорности. На овај тренд, који уводи противправност као посебан услов одговорности и истовремено нарушава идеју претпоставке грађанскоправне кривице, указала је Петра Станојевић, истраживачица приправница Центра за правна истраживања Института друштвених наука.
Предавање је било посвећено грађанскоправној одговорности носилаца слободних професија, попут лекара, која настаје због проузроковања штете приликом обављања професије и у вези са њом. Како ова одговорност није уређена посебним правилима, примењују се општа правила Закона о облигационим односима о субјективној вануговорној одговорности. Према тим правилима, услови одговорности су постојање штете, узрочне везе и кривице, уз начелно функционисање претпоставке кривице.
Међутим, како је истакнуто у излагању, тешкоће са којима се судови сусрећу приликом одређивања мерила професионалне кривице доводе до стварања праксе која у два аспекта одступа од постојећих правила: с једне стране уводи противправност као посебан услов одговорности, а с друге нарушава идеју института претпоставке грађанскоправне кривице. Неустаљеност судске праксе посебно је изражена у поступцима који се односе на професионалну одговорност лица од којих се очекује стручност и повећана пажња у обављању делатности.
У парницама из области медицинског права, суд без изузетка захтева доказивање лекарске грешке – било у облику штетне радње, било као додатног услова одговорности. У оба случаја, потребно је кумулативно постојање грешке и кривице. Судови при томе користе дефиницију стручне грешке из Закона о здравственој заштити, која обухвата два елемента: непримену правила медицинске струке и несавесност при поступању.
Несавесност у дисциплинском поступку, за чије потребе је дефиниција и установљена, представља појам преузет из кривичног права. Ипак, њена употреба у грађанском праву ради утврђивања вануговорне одговорности захтева прилагођавање појма кривице природи грађанске одговорности. На тај начин, несавесност се посматра објективно, као одступање од понашања које се у друштву очекује од лекара, те појам лекарске грешке фактички обухвата и кривицу.
Према правилима о терету доказивања из Закона о парничном поступку, странка има обавезу да докаже оно на шта се позива. То значи да је на тужиоцу терет доказивања штетне радње, штете и узрочне везе. Када се штетна радња поистовећује са лекарском грешком, тужилац мора доказати и постојање грешке. С друге стране, увођење противправности као посебног услова одговорности носилаца слободних професија произилази из специфичности знања и вештина ових професија, које судије по природи ствари не поседују. Због тога се судови често ослањају на супсидијарне изворе ради доношења адекватне пресуде.
Анализа досадашње судске праксе и пратећих теоријских ставова показује да долази до нарушавања природе вануговорне одговорности у поступању носилаца слободних професија. Последице такве праксе огледају се у отежаној процесној позицији оштећених страна, ублажавању одговорности носилаца слободних професија, нарушавању природе субјективне одговорности за штету и обесмишљавању института претпоставке кривице.
Предавање Петре Станојевић организовано је у оквиру циклуса представљања истраживања новопридошлих колегиница и колега у Институту друштвених наука.
