Михаило Марковић (1923–2010) учествовао је у Народноослободилачкој борби и био је капетан ЈНА. После рата, завршио је студије филозофије на Филозофском факултету Београдског Универзитета. За асистента на Филозофском факултету је изабран 1951, а за предавача две године касније. На истом факултету докторирао је 1955, а 1956. на Универзитету у Лондону. Од 1963. године био је редовни професор, а од 1966. до 1967. године и декан Филозофског факултета. Са Факултета је, као „политички неподобан“ суспендован 1975, а отпуштен 1981. године. У Центру за филозофију и друштвену теорију Института друштвених наука је радио од 1981. до одласка у пензију 1986. године.
Држао је предавања на бројним универзитетима у Европи, Америци, Мексику, Јапану. Почасни докторат наука добио је на Универзитету у Лунду, у Шведској. Био је копредседник Међународне хуманистичке и етичке Уније, подпредседник Међународне уније за истраживање будућности, члан Међународног филозофског института у Паризу. Био је оснивач и први директор Института за филозофију при Филозофском факултету у Београду(1967–1975), уредник часописа Praxis International који је излазио и Оксфорду (1980–1989) и члан редакције Praxisа (1963–1975).
За дописног члана САНУ-а изабран је 1963. године, а редовни члан је постао 1983. године. Био је заменик секретара Одељења друштвених наука (1985–1989), а секретар истог Одељења од 1998. до 2001. За члана Председништва САНУ-а је изабран 2002, а потом и за представника САНУ-а у Међународној академској унији у Бриселу.
Био је активан и у академијиним радним телима: Одбор за филозофију и друштвену теорију, Међоодељењски одбор за заштиту животне средине, Одбор за проучавање становништва, Група за уставноправна питања, Међуакадемијски одбор за филозофију и друштвену теорију, Одбор за Речник појмова из области ликовних уметности, Међуодељењски Одбор за људска права и националне мањине.
Добитник је бројних награда: Седмојулска награда СР Србије, Октобарска награда Београда, Медаља за храброст, Орден заслуга за народ 3 реда, Орден братства и јединства 2. реда, Орден рада 3. реда.
Осамдесетих година 20. века био је један од аутора Меморандума САНУ-а о позицији српског народа у југословенској федерацији. Један је од оснивача Социјалистичке партије Србије и аутор програмских начела те странке.
Одабрани радови
- Формализам у савременој логици, 1957.
- Дијалектичка теорија значења, 1961.
- Хуманизам и дијалектика, 1967.
- Преиспитивање, 1972.
- Dialektik der Praxis, 1968.
- From Affluence to Praxis: philosophy and social criticm, 1974
- The Contemprorary Marx. Essaѕs on Humanist Communism, 1974
- Self-Managing Socialism (vol. I, II, edited by Branko Horvat, Mihailo Markovic, Rudi Supek), 1975
- PRAXIS: Yougoslav essays in the philosophy and methodology of the social sciences (edited by Mihailo Marković and Gajo Petrović), 1979
- Democratic Socialism: theory and practice, 1982
- Филозофски основи науке, САНУ, 1981.
- Слобода и Пракса, 1997.
- Друштвена мисао на граници миленијума, 1999.
